Кад порастем, бићу у бронзи … Опет
Зорана Стевановић
09. 06. 2026.

Контакт галерија СКЦ у 20:00

 

Изложбу ће отворити Андреја Богдановић, визуелни уметник.

 

 

 

Кад порастем бићу у бронзи … опет

 

-Андреја, напиши ми текст за мој изложбени каталог – текст треба да буде написан тако да звучи да сам много кул уметница која се бави веома битним и релевантним темама.

-У реду, Зорана, изволи текст написан за изложбени каталог – текст је састављен тако да у исто време звучи пријатељски, али и софистицирано:

Зоранина уметност је изузетно блиска и свакодневна; она узима предмете дивљења из њеног детињства и одрастања и даје им „витешко посвећење” посредством вајт кјуба. Предмети којима је мала и велика Зорана опчињена разбијају комфорне зидове идеализованих артефаката и подлежу интелектуалној дисекцији. Она ове предмете посматра кроз наметљиву призму капитализма, што је сасвим очекивано у времену видео-есејиста, радикалних твитераша и убогих филозофа поп културе. Зорана и даље гаји љубав према предметима, међутим, копка је питање шта се крије иза њихове магнетне привлачности. Неминовно је да су брац лутке (интензивних боја, савршених пропорција и беспрекорног стила) биле катализатор који је Зорану навео на истраживање у овој серији радова – Зорана ће вратити дуг луткама дајући им још један слој, рекреиравши их као уметничко дело.  Она се, као и владари кроз историју човечанства, кроз различите уметнине хвали својом (а понекад и туђом) велелепном колекцијом, али њено хвалисање није нужно материјално већ сентиментално и интелектуално.

Зорана, „кад порасте”, жели да је додирне Мида са вајарског одсека и дâ јој бронзани квалитет претворивши је у богињу конзумеризма и празних предмета који нам пружају задовољство, јер јој то, ипак налаже свет који је окружио, окружује и који ће је врло вероватно окруживати у тренутку њеног финалног преображаја. Зорана се духом позива на чувеног српског поп-фолк певача Синана Сакића, ставивши себе у први план, са несигурним осмехом на лицу и зраком сунца који се мигољи кроз венецијанере да обасја златан новчић у њеном оку, док се у позадини прелива амбис плаве боје. Синан Сакић није једини „интелектуалац” изокола поменут кроз Зоранину уметност, ту је наравно и Доктор Уличног Универзитета, Бата Трлаја и његов еминентни цитат „Мала бара, пуна крокодила“. Међутим, иако је Зоранина бара, као код Трлаје, од бетона, њени крокодили су пинк, шик и femme,, али подједнако застрашујући. Они од нас као публике траже незамисливо, да се одрекнемо „једне кованице” како бисмо нахранили звер. Оваква иконографија не изражава конкретан став, већ представља реалност, онакву каква је. На посматрачу је да пресуди да ли ће се осећати нелагодно или ће отићи кући и упалити streaming platformu по избору; а биће и оних који ће се размахивати још једним статусним симболом: посетом изложбе младе талентоване уметнице, притом певајући жалопојку пропасти савременог друштва и њихових вредности.

Достигла си лимит бесплатног пакета за Андреја-5.0

Даљи одговори ће користити други модел, док се твој лимит не ресетује након 18:18.

 

Андреја Богдановић

 

 

 

Зорана Стевановић (1999, Србија) основне и мастер студије, завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду.

Њена уметничка пракса фокусира се на питања конзумеризма, емоционалне ограничености и индивидуалне преосетљивости у савременом друштву. Кроз спектар медија, перформансе и инсталације, истражује однос између тела, система вредности и друштвених структура. Њен рад се бави начинима на које економски, културни и родни оквири обликују лично искуство, често наглашавајуц́и рањивост, трансформацију и напетост између интимне и јавне сфере.

Представила се кроз више самосталних изложби и перформанса у Србији и у региону. Осим тога, учествовала је на бројним групним изложбама и резиденцијалним програмима у земљи и иностранству – Немачкој, Сингапуру, Француској, Босни и Херцеговини, Црног Гори…