Драга Орхидејо
Хана Селена Соколовић
09. 06. 2026.

Галерија СКЦ У 20:00

 

 

Драга Орхидејо (2024-2025)

 

Не постоје фотографије из године када су моје сестре, тада осам и једанаест година старе, напустиле Сарајево на почетку његове опсаде. Оно што је остало јесте дечији ратни дневник моје најстарије сестре Селме. Писала га је између пролећа 1992. и зиме 1993. године, током избеглиштва и боравка у привременим домовима широм Хрватске, пре него што су се на неко време настаниле у Загребу. Тај дневник представља једини сачувани траг једног периода породичне историје који није документован фотографијом, али који и даље обликује моје разумевање породице, идентитета, припадања и наслеђеног сећања.

Драга Орхидејо полази управо од тог одсуства, истражујући однос између фотографије, породичне архиве и постмеморије, кроз питање на који начин искуства рата настављају да обликују генерације које их нису непосредно проживеле. Користећи дневник као мапу, метод и итинерер, вратила сам се, заједно са сестром Сенком и нашим татом, местима кроз која су моје сестре пролазиле током 1992. године, пратећи пут којим су жене и деца, аутобусима Дечије амбасаде, напуштали опкољено Сарајево. Кренули смо из Сарајева, преко Травника, Бугојна, Ливна и Сплита, до Јелсе на Хвару, где су моје сестре неко време живеле, а потом и до Загреба, трагајући за кућама и привременим домовима у којима су боравиле током избеглиштва. Повратак тим просторима постаје покушај успостављања односа са историјом којој не припадам кроз непосредно искуство, али коју наслеђујем кроз породичне приче, тишине и материјалне остатке рата.

Наслов рада преузет је из изгубљеног дневника Орхидеја, који је моја сестра водила пре рата и који никада није пронађен. Дневник настао током избеглиштва започиње реченицом: „Овај дневник замјењује Орхидеју.” Та реченица постаје полазиште рада, као гест наставка једног прекинутог записа и покушај успостављања односа са историјом која остаје недовршена, али и даље активна у садашњости.

Изложба представља фрагмент ширег мултимедијалног истраживања које, поред фотографије и архивских сегмената из дневника, укључује кратки филм и публикацију. Изложбу чине фотографије настале током путовања и одабрани материјали из дневника, укључујући песме, као и визуелне елементе попут стикера и разгледница. Кроз однос фотографије и архиве, документарног и замишљеног, рад не настоји да реконструише прошлост, већ да отвори простор за промишљање начина на које се траума преноси између генерација, обликујући искуства оних који долазе после. Фотографије овде не функционишу као доказ или надокнада за оно што недостаје, већ као покушај успостављања односа са просторима који и даље носе трагове расељености, одсуства и сећања. Одсуство фотографија из времена избеглиштва постаје активно место рада на сећању, из којег се постављају питања о границама фотографског сведочења и могућностима другачијег архивирања. Породични архив притом није стабилно место историјске истине, већ простор сумње, имагинације и реактивације личне историје. Овај чин повратка, личан, политички и утеловљен, поставља питање како постратна генерација може носити своја наслеђа са пажњом и одговорношћу. Узети архив у руке значи суочити се са историјом не као прошлошћу, већ као структуром која остаје активна, пренесена и уткана у садашњост.

Хана Селена Соколовић

 

 

Хана Селена Соколовић (рођена 1999. године у Бечу) визуелна је уметница и истраживачица која у свом раду користи фотографију, покретну слику, текст и архивске материјале. Одрасла је у Београду.

Године 2021. завршила је основне студије Фотографије и нових медија на Факултету филмске и телевизијске уметности Академије сценских уметности у Прагу (ФАМУ), док је мастер студије Фотографија и друштво (Photography & Society) завршила на Краљевској академији уметности у Хагу (KABK) 2025. године.

 

Кроз своју праксу истражује емоционална и политичка наслеђа сукоба, расељавања и наслеђеног сећања, нарочито у постјугословенском контексту. Занима је начин на који личне и колективне историје обликују идентитет, осећај припадности и политичку свест, при чему често комбинује документарне и концептуалне приступе. Њен рад бави се афективним стањима попут туге, бриге и немоћи као начинима промишљања етичке одговорности, уз континуирано интересовање за политике видљивости, тишине и сећања.

 

Излагала је и приказивала радове на групним изложбама у Чешкој, Холандији, Хрватској и Србији. Међу њима је и Rotterdam Photo Festival 2026. Самостално је излагала у Уреду за фотографију у Загребу. Њен први филм Dear Orchid приказан је на Међународном филмском фестивалу у Ротердаму (IFFR) 2026. године. Од 2026. године део је европске фотографске платформе FUTURES, номинована од стране фестивала Орган Вида (Хрватска). Поред уметничке праксе, радила је са децом у образовним и друштвено ангажованим контекстима. Тренутно живи и ради између Хага и Београда.