XВИ БИЈЕНАЛЕ СТУДЕНТСКЕ ГРАФИКЕ СРБИЈЕ
Оно што на први поглед уочавамо у радовима којима се награđени аутори XВИ Бијенала студентске графике представљају публици, је превасходно коришћење класичних мотива (ентеријера, пејзажа, акта). Начин њихове концептуализације, избор технике и визуелног језика, меđутим, говори о потреби да се управо ови традиционални оbrасци преиспитају, реинтерпретирају и оснаже. Савременим промишљањем ових младих уметника добијамо трансфер из класичног наратива у актуелно ишчитавање. Можда није на одмет присетити се Кафкиних речи да „(…) промене које током времена наизглед задесе неко стање ствари – нису промене саме ствари него само развитак мога гледишта о њој (…)”.
Ентеријер је главна преокупација Данијеле Рупић. Сигурност, топлина и удобност које овај превасходно интимни простор носи, исказани су у самом инвентару који га сачињава. Тај ефекат сигурности подривен је поступком нагомилавања детаља, различитих мотива и предмета, производећи осећај скучености и тескобе. У овој осуđености на простор уочава се константна човекова потреба за боравком унутар оквира, али и снажни импулс да се из њега иступи. Пажљивим избором визуелног језика Данијела успева да представи амбивалентност која упућује једнако на слободу као и на ограниченост.
На естетику дечјих књига снажно се ослања Тања Стевановић, а њено превасходно интересовање и поље деловања – илустрација, својим визуелним језиком уткана је и у медиј графике. Ауторка у својој интерпретацији чувене Ćопићеве басне „Јежева кућица” успешно успева да транспонује језгровите формулације у сажете визуелне представе, пре знаковите него наративне. Основне елементе басне, алегоријско представљање и изражене драмске конфликте, она сугерише на начин који уважава менталне и рецепцијске могућности најмлаđе публике, којој је ово штиво првенствено и намењено.
Тијана Миљковић своје актове гради на бази реалистичког приказивања. Овај приступ видљив је не само у оbrади мотива, већ и у њиховом формату. Радови излазе из оквира стандардног графичког листа и ликови нам се појављују у природној величини. Њихова карактеризација дата је како у представљању придодатих им животиња, симбола материјалних и духовних принципа, тако и у начину на који су фигуре одевене. Овако ухваћен интимни моменат, по правилу резервисан само за најближе, разоткрива више него обнаженост.
Сведена, готово апстрактна графичка решења Славка Луковића представљају пејзаже. Сумња коју аутор исказује према коришћењу овог класичног мотива огледа се у називима радова који често носе наслове или стихове новокомпонованих народних песама. У овом спајању различитих културних и субкултурних оbrазаца који се обично не перципирају у истом миљеу, препознајемо духовито поигравање са уметничким жанровима. Пејзаж је враћен у контекст из кога је овај жанр и произишао, а то је уметност намењена широкој потрошњи и конзумацији.
Радови Шејме Продановић рефлектују приступ уметности у коме се јасно изражава став да уметник не може бити индиферентан према друштвеној стварности. Користећи фрагменте из туристичких brошура, као и секвенце из различитих књига, новина, каталога, Шејма указује на симптоме друштва и посматра их са дозом разумљивог и сасвим природног скептицизма. Ове визуелне белешке коментар су на перцепцију посматрача, као и на репрезентацију посматраног.
Марија Đорговић