Очна тачка – Данијела Тасић Цветковић и
Construction of Horror – Лазар Митровић
8. 06. 2018.

галеријски простори СКЦ у 19:00

 

Очна тачка

“Очна тачка (тачка посматрања) је место са кога се посматрају облици и простор док настаје цртеж.” (Едука, Ликовна култура за VIII разред основне школе, 2011. година).

Такво место проналазим у свакодневном распореду обавеза, најчешће на релацији Сомбор – Апатин.  Место се и премешта, носим га са собом, из собе у парк, из учионице у одмор,  из вагона у шетњу.  Са места посматрам временске даљине, личне и универзалне. Очну тачку спајам са временском. Удаљене приближавам, скорашње удаљавам. Ликовни елементи  израњају на површину. Често их потапам, затим поново тражим. Измаглице се таложе на самотним  местима, и ту чекају  светлост, да испаре …

Међусобни однос удаљене временске тачке и очне тачке остварује се изједначавањем њихових основних карактеристика. Тачке су жаришта која осветљавају пут мог погледа.  Садашњи  трен се  продужава. Место и време  се изједначавају.

“А моје око, ко фењер на последњем вагону, још јури иза тих возова”, Проза о Транссибирској железници,  Блез Сандрар

Данијела Тасић Цветковић

 

…“Чини се да слика настаје поступцима, наносом лазурних слојева који су, час заслони, час  окна. Тако првобитна информација реалности нестаје и постаје, може се рећи, несавршена  имагинација. Зато што се у тим слојевима и веловима тек назначених површина назире облик или предео, можда, тако познат. … Концепт ових слика садржи изразити песонални карактер, који је саглеdiv кроз  вишеслојно значење уметничког израза“.

Радмила Савчић

 

Данијела Тасић Цветковић рођена у Оџацима 1974. године. Завршава гимназију у Сомбору, а у Београду уписује ВШЛИПУ, затим ФЛУ смер сликарство. Дипломира 2003. године, а 2007. магистрира на истом факултету у класи професора Јована Сивачког. Члан је УЛУС-а од 2003. године. Добитница је пар награда за време студирања. Много пута учествује на групним, а више пута је и самостално излагала. Са породицом живи у Сомбору, ради у Апатину.

 

 

Construction of Horror

Након прве самосталне изложбе плаката у Београду, Лазар Митровић се у Крагујевцу представља, овај пут цртежима.
Атмосфера радова, којима присуствујемо, је најблаже речено застрашујућа. Имамо утисак да је аутор илустровао своје најгоре кошмаре или болесне фантазије. Примећујемо нагомилане антропоморфне фигуре, предмете, животиње, удове, полне органе, људски измет и апстрактне форме како зејдно интерреагују, претапају се, стапају и расипају. Све одише ужасом и тескобом.
Серија цртежа коју обухвата ова изложба, настала је као његова реакција на окружење, у социјалном смислу, али и као реакција на одређене људске појаве које нису нужно везане за нашу околину већ постоје и делују у, вероватно, свим социјалним заједницама на свету.
Сваког дана смо сведоци разних непријатних ситуација, вулгарности, глупости или злих намера других. Често сами умемо друге да излажемо својим проблемима не размишљајући какве то последице може да остави за собом.
Лазарева идеја била је да све негативне манифестације прикаже у потпуности, ослобођене свега што их споља камуфлира. Оне су материјализоване, оживљене. Дат им је лик. Све псовке, зле мисли, вулгарности и мржње су нешто што сада можемо да видимо пред собом. Оваква намера директног излагања нам даје прилику да се суочимо са свим гадостима за које смо, као људи, способни, и да обратимо пажњу на све што смо у стању да емитујемо.
Занемаривањем себе и препуштањем живота случају, човек почиње да испољава своје највеће одвратности, које могу имати катастрофалне последице по околину у најширем могућем смислу.
Кроз ове цртеже су приказане различите аномалије карактеристичне за људски дух, али искључиво везане за оне сегменте бића који су подложни промени и на које човек може да утиче, али на свесном или подсвесном нивоу, одбија да се упусти у то.
Да ли је Лазар претерао тиме што је одвратностима дао физички облик и што смо у могућности да их видимо? На нама остаје да о томе дамо суд.

 

Лазар Митровић (1992) из Пожеге, завршио је Филолошко-уметнички Факултет у Крагујевцу 2016. године, после чега се школовао на GOLDEN BEE ACADEMY, где су му ментори били Петер Банков, Jури Гулитов и Серж Серов. Учесник је на више десетина светских изложби, углавном из области дизајна и модерних визуелних комуникација. На светској сцени је активан већ неколико година, док у Србији излаже нешто реће, али је ипак присутан. Његово истраживање је, углавном, везано за психологију, социологију и биологију, али су ти оквири јако релативни.

 

Основни смисао његових радова се односи на промену као феномен. Он се аналитички бави тим појмом у скоро свим својим радовима и даје неку врсту аутономне илустрације на ту тему.

Милорад Котуровић