Још не свиће рујна зора
Горан Стојчетовић
8. 05. 2018
Галерија СКЦ Крагујевац у 20:00
Изложбу ће уз присуство аутора отворити хор КПД
ЈОШ НЕ СВИЋЕ РУЈНА ЗОРА – Посвећено мојој јединој љубави, Армији Радости
Драга моја, трагам за живим светом и светлошћу у модро тамном свету у коме смо заједно…од сумрака до зоре…са животињама, вампирима, не људима, сневачима, зомбијима, сенкама и кошмарима али смо пуни љубави непознатог извора…бесконачан свет несвесног живота човека живи у том модрилу… после модрог нема светлости већ тама или наша представа обојености смрти…модро је и паралелан свет мог пријатељства са неживим људима који су ме створили…Гете, Кле, Јунг, Хесе…они тамо живе…после 20 година модровања (назив моје изложбе у галерији Ремонт, септембра 2017.) схватио сам да не модрујем (робујем модром) већ сам природно биће које живи у таквом времену и простору…певам Још не свиће рујна зора…призивам Гетеовог Вертера…неко и нешто је умрло или је убијено или треба убити…људе, државе, нације, цркве, богове, љубав…Преко 20 година се тотално предајем цртању хемијском оловком и налазим се у томе…цртање хемијском ми пружа довољну брзину при којој заборавим где се и у каквом свету налазим и пружа ми модре линије довољно тамне и неизбрисиве да умирим своју потребу за самоуништењем условљену неком неиспуњеном чежњом за Сунцем и светлошћу, такође условљену и неким испуњеним трпљењем зла и надом у бољи живот, срећније људе и породично благо…схватио сам да то није ништа друго до самоубијање на рате…овом изложбом се опраштам од тих чежњи , трпљења и надања и зато је теби посвећујем јер ће ми требати читава армија радости за пут ка светлости…
Цртежи из ове серије су почели да настају 2016. тако што сам прво дрвеним бојама жврљао по папиру, затворених очију, пре спавања, па сам их сутрадан дорађивао хемијском…многи су завршавани после две године од тих првих полусних линија…у последњих пар месеци поред жврљања, дрвеним бојама наносим фине обојене површине на папир које одмах брутално разбијам грубом четком са разводњеним црним акриликом…након тога све то заједно „потапам“ плавом бојом хемијске оловке, потпуно нежним и контемплативним потезима рашчишћавајући те хаотичне површине и опредмећујући невидљиве слике и мотиве у мени.
Драга моја Армијо Радости, верујем да ме заправо занима да ли ће мени сванути јер сам у периоду великих животних промена али активним друштвеним животом увиђам да се моје осећање поклапа са колективним па се невољно питам: „Дал ће нам икад сванути и кога и шта ћемо затећи кад Сунце гране, дал смо већ постали вампири, не људи, дал ћемо поднети светлост и топлину, дал ће бити снаге за љубав?“.
Горан Стојчетовић, 17.4.2018. – Београд
Горан Стојчетовић рођен је 15.7.1975. у Скопљу / СФРЈ. Дипломирао сликарство на Факултету Уметности у Приштини 1999. године / СРЈ.
Бави се дубинском асоцијативном уметношћу коју проналази у несвесним и спонтаним изразима кроз цртеж, слику, фотографију и перформанс. Последњих пар година се посвећује друштвено ангажованим акцијама кроз које преиспитује психовизуелне садржаје појединаца и група људи са којима се сусреће приликом гостовања у различитим срединама и околностима.
Од фебруара 2015. води “Арт брут студио ВМА“ у Дневној болници Клинике за психијатрију Војномедицинске академије у Београду, где поред ликовних радионица, ради и на теоријском истраживању односа уметности и психологије.
Оснивач је и председник Удружења Art Brut Serbia, главни и одговорни уредник је веб портала artbrut-inside.org. Запослен као сценограф у Народном позоришту Приштина у Грачаници.
Изложба ће бити отворена до 31. 05 2018.