Javni prostor
Slobodan Stošić
19. 05. 2026.

Kontakt galerija SKC  i Galerija SKC U 20:00

Izložbu će otvoriti Zoran Gajić.

 

 

 

 

 

Slobodan Stošić u Studentskom kulturnom centru Kragujevca misli sa mesta koje ćemo i sami zauzeti.

„Javni prostor“ nije obična izložba, ali nije ni mesto sećanja. Izložba je zamišljena kao mesto mišljenja i pitanja šta prostor pamti kad institucije zaborave, šta materijal zadržava kad jezik zataji, i šta vidimo kada se svetla ugase.

Slobodan Stošić gradi šumu od čelika usred galerije. Čelični podupirači – oni koje prepoznajemo sa fasada u rekonstrukciji, sa skela i gradilišta – ovde ne drže ništa privremeno. Oni drže prostor u stanju između: između rušenja i gradnje, između onoga što je bilo i onoga što još nije odlučeno.

Izložba se dešava u Kragujevcu – gradu koji zna šta znači nositi istoriju u javnom prostoru, i šta znači kad se jedan njen deo nikad ne izlije do kraja.

 

 

 

 

Prostor se ne dovršava niti događaji očekuju presudu. Ljudi su problem, jer samo im oni mogu biti verni ili ih napustiti. Međutim, njihove stvari i predmeti čuvaju nešto što više nije moguće videti.

Slobodan Stošić u novoj instalaciji ne donosi objekte u prostor izlaganja, on ih iz njega stvara i transformiše galeriju u nešto što galerija po definiciji ne bi trebalo da bude: gradilište, prostor u suspenziji, mesto na kome je proces zaustavljen pre nego što je dovršen. Čelični podupirači koji ispunjavaju prostor nisu metafora građenja – oni su njegov citat. Prepoznajemo ih: stoje iza fasada u rekonstrukciji, drže plafone dok se beton izliva, nestaju čim je konstrukcija sposobna da sama sebe nosi. Ovde ne nestaju. Ovde ostaju kao šuma koja ne čeka da bude posečena.

Slobodanove ruke nisu ni zidarske ni stolarske: ne pružaju i ne prihvataju stvari. One se povlače jedna od druge, ništa ne čuvaju niti šta nose. Njegove ruke nisu ona Heideggerova jedna, koja obeležava znake i pokazuje, ali ne zato što za Slobodana čovek ne može biti jednoruki monstrum.

Stošićeva opsednutost zločinom nije tek simptom žrtve, niti sumnjivi poriv da se u njeno ime govori. Slobodan je, kao i svako od nas, individualno, žrtva i otpor Realnog u krajnjoj instanci: otpor svakoj sili i nasilju, pa i onom koje na svakoga od nas navaljuje u vidu brige i odgovornosti. A kao Realno i žrtva naše halucinacije umetnosti, Stošić kao fiktivni umetnik prokazuje poreklo i dela zločina i dela umetnosti. (Pouzdano znam da Slobodan ne deli mišljenje sa onima koji zločin ne vide u samom pitanju porekla, a odluku da se smatra fiktivnim umetnikom tumačim kao odaziv na našu iluziju da umetnost izmiče vlasti.)

Pančevačke plastične ruke „Svih imena“ bile su ruke iz plastične kese vezane plastičnom uzicom. Postupak, građa i materijal dela suočili su nas sa tehnikom zatrpavanja zlodela. Kragujevačkih ruku nema. Problem je sada prostor i odnos prostora umetnosti prema mestu mišljenja ljudi koji će se na njemu sresti i susresti sa predmetima, a Ja odmah izdvajam dva:

 

Betonski odlivak zatvara u sebi mobilni telefon. Na ekranu, kao skrin sejver koji se ne gasi, slika. Telefon je dostupan pogledu i nedostupan dodiru – vidljiv trag nekog čina koji je ostao bez institucionalnog okvira, bez presude, bez završetka koji bi ga smestio u prošlost. Forma betonskog elementa nije slučajna: beton je materijal koji beleži trenutak izlivanja i nikada ne zaboravlja oblik kalupa. On je arhiv koji ne dozvoljava reviziju. Ono što je zaliveno – zaliveno je.

Drugi predmet svetli. LED ploča nosi samo dve reči: „Lugar“ i „sladoled“. Svetleća reklama je forma koja obećava, koja mami, koja normalizuje – jezik koji je komercijalna kultura razvila upravo da bi skratila distancu između proizvoda i želje. Ovde ta forma nosi ime i imenicu koje zajedno proizvode kratki spoj: nadimak koji pripada registru ratnih zločina i reč koja pripada registru detinjstva i leta. Banalnost tog spoja nije greška. Ona je poenta. Istorija zna za tu koegzistenciju – Hannah Arendt ju je imenovala, ali ona postoji i pre i posle svakog imenovanja – u kafanama, u sudskim dosijeima, u poslastičarnicama koje nastavljaju da rade.

Važno je da se ova izložba događa u Kragujevcu.

Ne kao lokalni kolorit, ne kao anegdotski okvir – nego kao konstitutivni element same instalacije. Kragujevac je grad koji u svom javnom prostoru nosi jedno od najtežih sećanja dvadesetog veka na ovim prostorima: streljanje iz oktobra 1941, kada je nacistička vojska u jednom danu ubila nekoliko hiljada civila kao odmazdu – radnike, učenike, učitelje, prolaznike. Taj čin je memorijalizovan, imenovan, ugrađen u urbanu topografiju i kolektivnu svest. Ali memorijalizacija nije isto što i suočavanje. Grad koji zna da pamti jednu vrstu nasilja i koji, pedeset godina kasnije, iz svojih ulica iznedri i ratnog zločinca koji nikad neće biti osuđen i vojnika koji će okrenuti leđa tom ratu – taj grad nosi u sebi napetost koja nije izuzetak nego pravilo.

Instalacija se upisuje u tradiciju site-specific prakse koja počev od institucionalne kritike Michaela Ashera i Hansa Haackea razume galerijski prostor ne kao neutralnu pozadinu nego kao ideološki nabijen teren. Ali Stošić ide korak dalje od galerije kao predmeta: galerija mu je model za grad, a grad mu je model za stanje. Čelični podupirači koji drže privremenu konstrukciju postaju slika jednog društvenog vremena koje ne uspeva da postane prošlost – koje je stalno u fazi između, na podupiračima, stalno u rekonstrukciji koja se ne završava.

Dva objekta unutar instalacije rade različitim ali komplementarnim mehanizmima. Betonski odlivak operiše kao indeks – u semiotičkom smislu, kao trag koji upućuje na uzrok, ali i kao politički dokaz koji je onemogućen sopstvenom formom: vidljiv a nedodirljiv, prisutan a nedostupan. Svetleća reklama operiše kao simptom – u onom smislu u kome simptom nije ilustracija bolesti nego njen nehotični izraz, nešto što probija kroz normalizovanu površinu tamo gde se najmanje očekuje: u poslastičarnici, u reklamnom svetlu, u letnjoj banalnosti sladoleda.

Između ta dva mehanizma, u šumi podupirača koji drže prostor u stanju permanentne nedovršenosti, izložba „Javni prostor“ postavlja pitanje koje nije retoričko: šta tačno čekamo da bude gotovo? I postavlja ga ovde, u gradu koji bolje od većine zna cenu tog čekanja, i koji još uvek, u svom javnom prostoru, nosi odgovor koji nije dat.

 

Zoran Gajić

 

 

 

 

Javni prostor

Vođenje kroz izložbu

 

 

 

 

Glas: Dole gledaj.

Prvi glas: Službeno lice, ono koje je skoro svako, ulazi u javni prostor.

Glas: To je privremena lokacija.

Treći glas: Privremeno izmešteno.

Službeno lice: Ko je otkrio sliku, ko je sklonio zavesu koja je sakrivala sliku? Neću to da gledam, ajd što je slika, nego što su na njoj komunisti.

Prvi glas: Nemojte mene, nisam sad u situaciji govoriti.

Glas iz pozadine: Okačimo krstitelja. Pesnika za decu.

Prvi glas: Mi smo došli da prodamo upotrebnu dozvolu, nismo tu zbog zavese.

Glas iz pozadine: Da izdamo, ne da prodamo.

Drugi glas: Oko podupirača, iza poslušnosti, glasovi koji dobacuju, naprežu se.

Novinarka: Dozvola, mislim, šta je to uopšte? U ovom javnom prostoru? Žica u kutiji za cipele. Ko je to dozvolio?

Glas: Nije to žica, to je slika žice, ali ne slika kao slika, nego štampa, ali na platnu. To je zastava. Time su nam ruke vezivali.

Treći glas: Nije se desilo.

Drugi glas: Hodalica, behaton ploče, u jednoj je telefon?

Prvi glas: Službeno lice, koje je službenu radnju preduzelo.

Glas: …zamolio da se ne snima.

Novinarka: Da li je to fotografija nekog dela? Neke instalacije? Ili kolaž ili – jel ovo pridržava ili pripada?

Službeno lice: Sačuvaj me bože. Ima li ovde pejzaža nekog?

Svi u glas: Mala zlodela koja čine jedno delo.

Prvi glas: U kutku discipline.

Novinarka: Javni prostor se često konstruiše oko ritualizovanih slika bola, nasilja, srama…

Glas iz pozadine: I sladoleda.

Svi u glas: Manifesto. Nakon pada velikih carstava pojavile su se nove vlade koje su sebe shvatale veoma ozbiljno. Život je postao težak za revolucionare. Međutim, sladoled se prodavao i uživao kao da se ništa nije promenilo.

Novinarka: Kao Lugar. Novinari koji su došli da snime optuženog za ratne zločine, kad su pitali gde se krije, bili su zatečeni kad su dobili odgovor da prodaje sladoled u centru glavnog grada… Kragujevca.

Prvi glas:  Lugar, čuvar šume, šumar?

Novinarka: Ne, Lugar, prodavac sladoleda, prvo ratni zločinac pa potom prodavac sladoleda. Lugar, logor, Lugar, Sivi Vukovi, Bosanski Šamac. Ispod tri metra smeća, na nekadašnjoj šljunčari na obali Save, grobnica.

Svi u glas: Citat. Verovatno je šuma zarad jama posečena.

Službeno lice: Možda je i zarad zgrada. Ne vidim od drveta zgrade. Ne vidim zavesu od slike.

Glas: Ne vidim sladoled od hladnjače.

Novinarka: Ubiti ljude iz čista mira.

Službeno lice: Jedinstvena prilika da me otac i majka vide.

Glas iz pozadine: ’nikad ponovo’

Treći glas: ’nikad ponovo nama’

Drugi glas: Ne zanima me ako ćemo u istoriju ući kao varvari.

Službeno lice: Bravo.

Drugi glas: Nisam to ja rekao već onaj Rumun.

Treći glas: Mi nismo genocidan narod.

Glas: Niža podlost.

Glas iz pozadine: Ne razumem, kakva sad šuma.

Službeno lice: Podelimo sve na svoje i njegovo?

Prvi glas: Oterajmo nesposobne strance.

Svi u glas: Tišina u kućama koje pljačkate.

Službeno lice: Gospodo, polako lepo do autobusa, svoje stvari polako, nemojte žurit, ima vremena.

Novinarka: Samo jedno kratko pitanje, dole ste sve ostavili?

Glas: Sve.

Novinarka: Šta je to sve

Glas: Sve, život, sve, sve.

 

Slobodan Stošić

 

 

 

Slobodan Stošić (1989) je fiktivni umetnik. Bavi se savremenom umetnošću, s obzirom da ona može biti bilo šta. Dobitnik nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2012. godinu. Bio je član umetničke grupe Led Art i član Grupe za konceptualnu politiku. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Umro u Srbiji, živi u inozemstvu.