Јавни простор
Слободан Стошић
19. 05. 2026.

Контакт галерија СКЦ  и Галерија СКЦ У 20:00

Изложбу ће отворити Зоран Гајић.

 

 

 

 

 

Слободан Стошић у Студентском културном центру Крагујевца мисли са места које ћемо и сами заузети.

„Јавни простор“ није обична изложба, али није ни место сећања. Изложба је замишљена као место мишљења и питања шта простор памти кад институције забораве, шта материјал задржава кад језик затаји, и шта видимо када се светла угасе.

Слободан Стошић гради шуму од челика усред галерије. Челични подупирачи – они које препознајемо са фасада у реконструкцији, са скела и градилишта – овде не држе ништа привремено. Они држе простор у стању између: између рушења и градње, између онога што је било и онога што још није одлучено.

Изложба се дешава у Крагујевцу – граду који зна шта значи носити историју у јавном простору, и шта значи кад се један њен део никад не излије до краја.

 

 

 

 

Простор се не довршава нити догађаји очекују пресуду. Људи су проблем, јер само им они могу бити верни или их напустити. Међутим, њихове ствари и предмети чувају нешто што више није могуће видети.

Слободан Стошић у новој инсталацији не доноси објекте у простор излагања, он их из њега ствара и трансформише галерију у нешто што галерија по дефиницији не би требало да буде: градилиште, простор у суспензији, место на коме је процес заустављен пре него што је довршен. Челични подупирачи који испуњавају простор нису метафора грађења – они су његов цитат. Препознајемо их: стоје иза фасада у реконструкцији, држе плафоне док се бетон излива, нестају чим је конструкција способна да сама себе носи. Овде не нестају. Овде остају као шума која не чека да буде посечена.

Слободанове руке нису ни зидарске ни столарске: не пружају и не прихватају ствари. Оне се повлаче једна од друге, ништа не чувају нити шта носе. Његове руке нису она Heideggerova једна, која обележава знаке и показује, али не зато што за Слободана човек не може бити једноруки монструм.

Стошићева опседнутост злочином није тек симптом жртве, нити сумњиви порив да се у њено име говори. Слободан је, као и свако од нас, индивидуално, жртва и отпор Реалног у крајњој инстанци: отпор свакој сили и насиљу, па и оном које на свакога од нас наваљује у виду бриге и одговорности. А као Реално и жртва наше халуцинације уметности, Стошић као фиктивни уметник проказује порекло и дела злочина и дела уметности. (Поуздано знам да Слободан не дели мишљење са онима који злочин не виде у самом питању порекла, а одлуку да се сматра фиктивним уметником тумачим као одазив на нашу илузију да уметност измиче власти.)

Панчевачке пластичне руке „Свих имена“ биле су руке из пластичне кесе везане пластичном узицом. Поступак, грађа и материјал дела суочили су нас са техником затрпавања злодела. Крагујевачких руку нема. Проблем је сада простор и однос простора уметности према месту мишљења људи који ће се на њему срести и сусрести са предметима, а Ја одмах издвајам два:

 

Бетонски одливак затвара у себи мобилни телефон. На екрану, као скрин сејвер који се не гаси, слика. Телефон је доступан погледу и недоступан додиру – видљив траг неког чина који је остао без институционалног оквира, без пресуде, без завршетка који би га сместио у прошлост. Форма бетонског елемента није случајна: бетон је материјал који бележи тренутак изливања и никада не заборавља облик калупа. Он је архив који не дозвољава ревизију. Оно што је заливено – заливено је.

Други предмет светли. ЛЕД плоча носи само две речи: „Лугар“ и „сладолед“. Светлећа реклама је форма која обећава, која мами, која нормализује – језик који је комерцијална култура развила управо да би скратила дистанцу између производа и жеље. Овде та форма носи име и именицу које заједно производе кратки спој: надимак који припада регистру ратних злочина и реч која припада регистру детињства и лета. Баналност тог споја није грешка. Она је поента. Историја зна за ту коегзистенцију – Hannah Arendt ју је именовала, али она постоји и пре и после сваког именовања – у кафанама, у судским досијеима, у посластичарницама које настављају да раде.

Важно је да се ова изложба догађа у Крагујевцу.

Не као локални колорит, не као анегдотски оквир – него као конститутивни елемент саме инсталације. Крагујевац је град који у свом јавном простору носи једно од најтежих сећања двадесетог века на овим просторима: стрељање из октобра 1941, када је нацистичка војска у једном дану убила неколико хиљада цивила као одмазду – раднике, ученике, учитеље, пролазнике. Тај чин је меморијализован, именован, уграђен у урбану топографију и колективну свест. Али меморијализација није исто што и суочавање. Град који зна да памти једну врсту насиља и који, педесет година касније, из својих улица изнедри и ратног злочинца који никад неће бити осуђен и војника који ће окренути леђа том рату – тај град носи у себи напетост која није изузетак него правило.

Инсталација се уписује у традицију site-specific праксе која почев од институционалне критике Michaela Ashera i Hansa Haackea разуме галеријски простор не као неутралну позадину него као идеолошки набијен терен. Али Стошић иде корак даље од галерије као предмета: галерија му је модел за град, а град му је модел за стање. Челични подупирачи који држе привремену конструкцију постају слика једног друштвеног времена које не успева да постане прошлост – које је стално у фази између, на подупирачима, стално у реконструкцији која се не завршава.

Два објекта унутар инсталације раде различитим али комплементарним механизмима. Бетонски одливак оперише као индекс – у семиотичком смислу, као траг који упућује на узрок, али и као политички доказ који је онемогућен сопственом формом: видљив а недодирљив, присутан а недоступан. Светлећа реклама оперише као симптом – у оном смислу у коме симптом није илустрација болести него њен нехотични израз, нешто што пробија кроз нормализовану површину тамо где се најмање очекује: у посластичарници, у рекламном светлу, у летњој баналности сладоледа.

Између та два механизма, у шуми подупирача који држе простор у стању перманентне недовршености, изложба „Јавни простор“ поставља питање које није реторичко: шта тачно чекамо да буде готово? И поставља га овде, у граду који боље од већине зна цену тог чекања, и који још увек, у свом јавном простору, носи одговор који није дат.

 

Зоран Гајић

 

 

 

 

Јавни простор

Вођење кроз изложбу

 

 

 

 

Глас: Доле гледај.

Први глас: Службено лице, оно које је скоро свако, улази у јавни простор.

Глас: То је привремена локација.

Трећи глас: Привремено измештено.

Службено лице: Ко је открио слику, ко је склонио завесу која је сакривала слику? Нећу то да гледам, ајд што је слика, него што су на њој комунисти.

Први глас: Немојте мене, нисам сад у ситуацији говорити.

Глас из позадине: Окачимо крститеља. Песника за децу.

Први глас: Ми смо дошли да продамо употребну дозволу, нисмо ту због завесе.

Глас из позадине: Да издамо, не да продамо.

Други глас: Око подупирача, иза послушности, гласови који добацују, напрежу се.

Новинарка: Дозвола, мислим, шта је то уопште? У овом јавном простору? Жица у кутији за ципеле. Ко је то дозволио?

Глас: Није то жица, то је слика жице, али не слика као слика, него штампа, али на платну. То је застава. Тиме су нам руке везивали.

Трећи глас: Није се десило.

Други глас: Ходалица, бехатон плоче, у једној је телефон?

Први глас: Службено лице, које је службену радњу предузело.

Глас: …замолио да се не снима.

Новинарка: Да ли је то фотографија неког дела? Неке инсталације? Или колаж или – јел ово придржава или припада?

Службено лице: Сачувај ме боже. Има ли овде пејзажа неког?

Сви у глас: Мала злодела која чине једно дело.

Први глас: У кутку дисциплине.

Новинарка: Јавни простор се често конструише око ритуализованих слика бола, насиља, срама…

Глас из позадине: И сладоледа.

Сви у глас: Манифесто. Након пада великих царстава појавиле су се нове владе које су себе схватале веома озбиљно. Живот је постао тежак за револуционаре. Међутим, сладолед се продавао и уживао као да се ништа није променило.

Новинарка: Као Лугар. Новинари који су дошли да сниме оптуженог за ратне злочине, кад су питали где се крије, били су затечени кад су добили одговор да продаје сладолед у центру главног града… Крагујевца.

Први глас:  Лугар, чувар шуме, шумар?

Новинарка: Не, Лугар, продавац сладоледа, прво ратни злочинац па потом продавац сладоледа. Лугар, логор, Лугар, Сиви Вукови, Босански Шамац. Испод три метра смећа, на некадашњој шљунчари на обали Саве, гробница.

Сви у глас: Цитат. Вероватно је шума зарад јама посечена.

Службено лице: Можда је и зарад зграда. Не видим од дрвета зграде. Не видим завесу од слике.

Глас: Не видим сладолед од хладњаче.

Новинарка: Убити људе из чиста мира.

Службено лице: Јединствена прилика да ме отац и мајка виде.

Глас из позадине: ’никад поново’

Трећи глас: ’никад поново нама’

Други глас: Не занима ме ако ћемо у историју ући као варвари.

Службено лице: Браво.

Други глас: Нисам то ја рекао већ онај Румун.

Трећи глас: Ми нисмо геноцидан народ.

Глас: Нижа подлост.

Глас из позадине: Не разумем, каква сад шума.

Службено лице: Поделимо све на своје и његово?

Први глас: Отерајмо неспособне странце.

Сви у глас: Тишина у кућама које пљачкате.

Службено лице: Господо, полако лепо до аутобуса, своје ствари полако, немојте журит, има времена.

Новинарка: Само једно кратко питање, доле сте све оставили?

Глас: Све.

Новинарка: Шта је то све

Глас: Све, живот, све, све.

 

Слободан Стошић

 

 

 

Слободан Стошић (1989) је фиктивни уметник. Бави се савременом уметношћу, с обзиром да она може бити било шта. Добитник награде Димитрије Башичевић Мангелос за 2012. годину. Био је члан уметничке групе Лед Арт и члан Групе за концептуалну политику. Излагао на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Умро у Србији, живи у иноземству.