Последња револуција Дуција Симоновића
0 comments
“Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике
капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду-кока кола културе, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију…“
Четвртак, 7. новембар – Арт галерија СКЦ у 20 часова.
Четвртак, 7. новембар – Арт галерија СКЦ у 20 часова.
Љубодраг Дуци Симоновић је своју каријеру почео у краљевачкој Слози, а првотимац је постао већ са тринаест година. Само четири године након тога заиграо је и за државни тим. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976.године и у том периоду освојио је две титуле, три Купа и Куп победника купова.
Највеће признање Симоновић је добио 1970. године, када је са репрезентацијом Југославије постао светски првак, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.
Још једна ствар је обележила његову каријеру: искључење из реперезентације на Олимпијади у Минхену 1972. године. Порторико је победио Југославију, али је на допинг контроли утврђено да су два играча из Порторика користила недозвољене супстанце. После утакмице цео тим Југославије је одлучио да не настави такмичење уколико се то не регулише. Утакмица је регистрована као да се ништа није десило.Ипак, стигло је наређење из државе да се на напуштање Олимпијаде ни не помишља. Једини играч који је остао доследан предходним ставовима и договору био је Симоновић и то га је коштало места у тиму.
Управо му је борба за правду била не само играчка, већ и карактерна црта свих ових година. Један је од првих играча (можда и једини) који је отворено причао и негодовао о учењу тренера подлим триковима и ниским ударцима. Противио се било ком средству које није у духу спорта и фер-плеја (дрога, допинг, алкохол, ударање или вређање противника….)
Оно што је сада непојмљиво многима који прате спорт је то да је Дуци Симоновић поред врхунске спортске каријере бележио успех и у школској клупи. Постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а касније је постао и аутор многих књига.
Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада). Дела:
&булл; Побуна робота“, 1981.
&булл; „Спорт-Капитализам-Деструкција“, 1995.
&булл; „Филозофски аспекти модерног олимпизима“, 2001.
&булл; „Олимпијска подвала“, 2007.
&булл; „Нови свет је могућ“, 2007.
&булл; „Устај радниче!“, 2011.
&булл; „Последња револуција“, 2013
Цитат из књиге „Последња револуција“