Zbirka pesama Aleksandra Milankovića

PESME. SLIKE. NEKA UĐE U ZAPISNIKUloga slike u pesmi. Uloga pesme u slici. Uloga života u umetnosti. Uloga umetnosti u životu.Zatim, uloga čoveka kod čoveka. Čovekov odgovor. Razgovor. Poezija i umetnost uopšte. Razgovor. 
Gledamo u istu tačku, praktično istovremeno, šta god i kad god to bilo. Objektiv kamere kao nišan koji ne ranjava. Reči su, svejedno, melem. Smrt nije dovoljna. Još uvek gledamo.
Bekstva. Šifarnik izbeglištva: granice, rampe, kočenja, nužnici, kamiondžije, kurve, pretresanja, presuda. Šifarnik slike: pesma. Šifarnik pesme: slika.
Suza neskrivena i zapisana, i to je pesma, kada se postavi pitanje. Kada se ne postavi pitanje, onda radi šta ti se kaže. Pesme ne idu, one hoće pitanja. Ne vrte se u krugovima, nego ih gde-gde probijaju.
Prava pesme nastaje od onih reči koje nisu zapisane, nego od onih koje se rode kada se poređaju zapisane. Poređane reči odbijaju da budu stroj i šta sad sa imaginacijom? Kako zamisliti planetu koja se survava na pleća?
Za vrtešku smrt nije dovoljna. Ali ljubav. Filozofska buncanja. Pesma.
Deca su blago, a blago je podložno pohlepi. Zato, bežimo. U pesmu, u sliku. U inventar detinjstva – sapun, češalj, očev lik. Ono što nam nedostaje. Reči. I osećanja i njihov nedostatak. Kako kome. San i košmar, kako kome. Pesma svima. Slika.
Kad je noć ne razmišljaj, nego spavaj. Hajde. Neka te ne pogodi slika. Neka te ne pogodi pesma. Ne plači, budi hrabar. Ne plači, budi kukavica. Plači, budi čovek.
Vrteška je spirala. Igračka. Čigračka. Ima kraja, samo mi nismo u stanju da ga spoznamo, vizuelizujemo, doživimo. Vrti se u krugovima, ali ih ne zatvara. Radost igre. Tuga sveta. Sve je to lepo.
I opet snovi. Neka to uđe u zapisnik, nekako mora. A vama kako volja; rov ili čigre. Izvolite, sa zadovoljstvom.

(Nenad Glišić)

Sanjala sam te. Noćas. Sanjala juče. Znam da ću te sanjati i sutra kao što te sanjam svaku noć i svaki dan. Sve godine. Unazad. U utrobi te sanjam, Mala.
Idemo. Gore su krila za tvoja ramena.
Tvoja stopala, ručice, tvoja kosa upletena.
U meni. U tebi sam ja.
Daleko su zgarišta. Daleko pucnji. Odzvanjaju. Dozivaju. Probadaju. Mala, ne boj se. Duboko su zvezde na nebu utisnute. Svaka od njih po jedan odsjaj za tebe.
Pusti stradanja, pusti otvorenu sobu nepreglednih ruševina koje te proganjaju. Znam, utisnuta su u tvoje krugove. U krugove boja, u bojama školice, u školicama brojevi. Hop. Skočiš, poskočiš. Hop. Tako sam te učila, Mala.
Vrti se. Vrti se. Vrti se. Zavrti se u krug i ne padaj. Visoko podigni nosić.
Nema te puške koja će te na nišanu dotaći, nema tog oka koje neće zaplakati.
Ne plači. Mala. Plaču drugi. Plaču živa razjedena tela nad tvojom čistotom, nad tvojim koracima. Nad letom tvojim, plaču.
Ne postoje granice. Udahni zivot. Udahni san.
Smrt nije dovoljna, Mala, da bismo nad njom lebdeli

(Olivera Marković)

Aleksandar Milanković rođen je u Beogradu, 16. 08. 1975. godine.
Do sada je objavio četiri knjige pesama: RADUJTE SE TRGOVI (SKC Kragujevac, edicija Prvenac, 2009. god.), OČIGLEDNO BESMRTNI (Književno društvo Sveti Sava-Beograd, 2011. god.), O TELIMA DUHOVIMA (SKC Kragujevac, edicija Novo stablo, 2014. god.), SEĆANJA. SNOVI. PRIVIĐANJA. Pesmarica (Art Vrt, Beograd, 2015.).
Pesme su mu objavljivane u mnogim književnim časopisima, kao i u izboru poezije Drvo preobraženo (Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje Gradac, Raška, Biblioteka 12+1, 2008. god.).
Živi i radi u Beogradu.

(Za čitanje elektronske knjige „Mala od vrteške“ Aleksndra Milankoviće pratite vezu ispod)

http://issuu.com/mala.od.vrteske/docs/zaobjavljivanjemov