Збирка песама Александра Миланковића
ПЕСМЕ. СЛИКЕ. НЕКА УĐЕ У ЗАПИСНИКУлога слике у песми. Улога песме у слици. Улога живота у уметности. Улога уметности у животу.Затим, улога човека код човека. Čовеков одговор. Разговор. Поезија и уметност уопште. Разговор.
Гледамо у исту тачку, практично истовремено, шта год и кад год то било. Објектив камере као нишан који не рањава. Речи су, свеједно, мелем. Смрт није довољна. Још увек гледамо.
Бекства. Шифарник избеглиштва: границе, рампе, кочења, нужници, камионџије, курве, претресања, пресуда. Шифарник слике: песма. Шифарник песме: слика.
Суза нескривена и записана, и то је песма, када се постави питање. Када се не постави питање, онда ради шта ти се каже. Песме не иду, оне хоће питања. Не врте се у круговима, него их где-где пробијају.
Права песме настаје од оних речи које нису записане, него од оних које се роде када се пореđају записане. Пореđане речи одбијају да буду строј и шта сад са имагинацијом? Како замислити планету која се сурвава на плећа?
За вртешку смрт није довољна. Али љубав. Филозофска бунцања. Песма.
Деца су благо, а благо је подложно похлепи. Зато, бежимо. У песму, у слику. У инвентар детињства – сапун, чешаљ, очев лик. Оно што нам недостаје. Речи. И осећања и њихов недостатак. Како коме. Сан и кошмар, како коме. Песма свима. Слика.
Кад је ноћ не размишљај, него спавај. Хајде. Нека те не погоди слика. Нека те не погоди песма. Не плачи, буди храбар. Не плачи, буди кукавица. Плачи, буди човек.
Вртешка је спирала. Играчка. Čиграчка. Има краја, само ми нисмо у стању да га спознамо, визуелизујемо, доживимо. Врти се у круговима, али их не затвара. Радост игре. Туга света. Све је то лепо.
И опет снови. Нека то уđе у записник, некако мора. А вама како воља; ров или чигре. Изволите, са задовољством.
(Ненад Глишић)
Сањала сам те. Ноћас. Сањала јуче. Знам да ћу те сањати и сутра као што те сањам сваку ноћ и сваки дан. Све године. Уназад. У утроби те сањам, Мала.
Идемо. Горе су крила за твоја рамена.
Твоја стопала, ручице, твоја коса уплетена.
У мени. У теби сам ја.
Далеко су згаришта. Далеко пуцњи. Одзвањају. Дозивају. Пробадају. Мала, не бој се. Дубоко су звезде на небу утиснуте. Свака од њих по један одсјај за тебе.
Пусти страдања, пусти отворену собу непрегледних рушевина које те прогањају. Знам, утиснута су у твоје кругове. У кругове боја, у бојама школице, у школицама brојеви. Хоп. Скочиш, поскочиш. Хоп. Тако сам те учила, Мала.
Врти се. Врти се. Врти се. Заврти се у круг и не падај. Високо подигни носић.
Нема те пушке која ће те на нишану дотаћи, нема тог ока које неће заплакати.
Не плачи. Мала. Плачу други. Плачу жива разједена тела над твојом чистотом, над твојим корацима. Над летом твојим, плачу.
Не постоје границе. Удахни зивот. Удахни сан.
Смрт није довољна, Мала, да бисмо над њом лебдели
(Оливера Марковић)
Александар Миланковић роđен је у Београду, 16. 08. 1975. године.
До сада је објавио четири књиге песама: РАДУЈТЕ СЕ ТРГОВИ (СКЦ Крагујевац, едиција Првенац, 2009. год.), ОČИГЛЕДНО БЕСМРТНИ (Књижевно друштво Свети Сава-Београд, 2011. год.), О ТЕЛИМА ДУХОВИМА (СКЦ Крагујевац, едиција Ново стабло, 2014. год.), СЕĆАНЈА. СНОВИ. ПРИВИĐАНЈА. Песмарица (Арт Врт, Београд, 2015.).
Песме су му објављиване у многим књижевним часописима, као и у избору поезије Дрво преоbrажено (Центар за културу, оbrазовање и информисање Градац, Рашка, Библиотека 12+1, 2008. год.).
Живи и ради у Београду.
(За читање електронске књиге „Мала од вртешке“ Алексндра Миланковиће пратите везу испод)
http://issuu.com/mala.od.vrteske/docs/zaobjavljivanjemov