ZAROBLJENI U SLOBODI – Ljubiša Simović
GALERIJA SKC KRAGUJEVAC
Izložba Zarobljeni u slobodi, autora Ljubiše Simovića biće otvorena u Galeriji SKC u utorak, 4. oktobra 2016. u 20h. Izložbu će otvoriti Bojana Minović. Publika će izložbu moći da pogleda do 20. oktobra 2016.
HIPOKEIMENONA
Sioranovski prizori Ljubiše Simovića, s nebesima koja iščezavaju u jesenjem sumraku, kao prejake metafore, ovlaploćuju ono što su imenovali.
Kao i Haksli, koji u eseju o Brojgelu beleži da je “ovaj svet strašno mesto“, on jezu ovog saznanja dopunjuje njegovom konačnom nepopravljivišću, uz jasno osvešćeni revolt: otrov je u nama od samog početka, tragično naša jedina privilegija – tuđincima u vremenu i prostoru. Osuđen na sebe, svet povećava neravnotežu, a bol kao jedini dokaz života u simulakrimu traži predah, poništavajući sadašnjost i tegobu međusobnog ukrštanja.
Simović, čovek zamašnog vizuelno-estetskog iskustva, estetizuje beznađe, a kao narator stvarnih događaja silazi mnogo dublje od pojedinačnih uzročnika. On kao da je u dosluhu sa čudesnom snagom destrukcije, koja senči sve čega se njegov aparat dotakne. Taj supstrat Hamvaševog “kvara“ koji leži ispod svega, to zlo koje se uselilo u sve, opasnije od Arnetovske banalnosti, čine osnovu njegove elegije poraza.
Oštre ivice fokusiranog sveta koje mu ranjavaju vid otkrivaju još ponešto:
Pokretna mnoštva nepoznatih brojeva.
Senke plamena u kojima gori tvorevina.
Čežnju za praznim prostorom kristala.
Zov ponora.
Iskušenja krajnjih zaključaka.
Čoveka u njegovom delu možemo u osnovi pretpostaviti kao biće u potrazi za smislom, ali okruženo beskonačnim vremenom bez sadržaja, i nagnuto na smrtnu stranu. Nekakvu nadu, ono jedino još može naći u teologiji.
Ili možda u ironičo-tragičnom zapisu pesnika, njegovog prezimenjaka, koji se nada da će razum pobediti,a što je od njega vrlo nerazumno.
Hipokeimenona – ono što leži ispod nečega, supstrat
Radoš Rakuš
ZAROBLJENI U SLOBODI
Emru Hasanija upoznao sam na terasi kafea AMD. Ispod nje je, na semaforu, uz urodjeni šarm i osmeh, prao stakla na kolima što čekaju zeleno. Bila je vrela i lepljiva atmosfera, prepuna nesagorelih gasova iz teških i bučnih šlepera, koji moraju tuda, gde god da idu. Često primenjujem terapiju najveće buke i najprometnijeg trga i najvrelijeg perioda dana. Tako razrešavam neke unutrašnje nesporazume. Ispijao sam kafe, jednu za drugom, na sreću uvek tanke i bljutave. Dok fotografišem najluđi trg u gradu, Emra, uvek sa osmehom, pere stakla i povremeno pozira ispred mog objektiva. Izvodi nekakve glumačke, holivudske poze, kao da se udvara najlepšoj među kandidatkinjama za lepoticu na romskoj zabavi. Zbližili smo se jednog popodneva, koje mu je izbrisalo osmeh i izmešalo bes i ozlojeđenost. Kao da empatija najdublje roni kroz mučne slojeve. Toga dana, zarada je bila desetkovana. Dok je cedio tursku kafu, bolju od mog bljutavog espresa, objasnio mi je da uzrok takvog raspoloženja leži u hapšenju starijeg brata Senata Gašija. Senat je odveden u pritvor sa istog posla, valjda zato što ,,uznemirava“ vozače, dok im skida prašinu i ulepljene insekte sa vetrobrana. ,,Prestupnik“ je sebi i bolesnim roditeljima, Bajramu Gašiju i Kimeti Hasani, zarađivao za hleb, a da nikome nije nikakvu štetu pričinio.
Doduše, porez na zaradu nije plaćao državi, koja mu je za uzvrat ,,pružila jednake šanse“ za opstanak.
Tri rođendana u jednom danu bila su povod da se pojavim toga dana u kartonskom naselju sa prijateljicom Bojanom Minović. Bojana dugo poznaje ove porodice i pomaže im koliko može. Bajram Gaši mi je danima ranije rekao: ,,Ti si naš prijatelj i moraš da dođeš na slavlje!“
Slavili su Senat, Sadet (Senatov brat blizanac) i sinovac Meho (Samirov sin). Scena je bila nadrealna i dirljiva. Stolovi prekriveni čaršavima, uredno postavljeni i poredjani na utrini ispred kartonskih kuća, doneti su iz obližnjeg romskog naselja. Ugostiti na taj dan. Okupiti bliske i drage. Bajram je stajao ispred nas i uz dobrodošlicu, onako nevešto i nehajno, a teatralnim pokretima, otvarao fabrički zapakovan pribor za jelo. Bila je tišina. Najrečitija tišina tutnjala mi je u ušima od uzbuđenja i straha da ću nekim gestom ili glupom pričom pokazati koliko sam uznemiren. Tih nekoliko sati raspršilo je muku zbog nedostatka tvrdih zidova, vode, struje, a viška prašine i svega što gradska deponija na svom obodu izdašno nudi.
Godinu dana nam je bilo potrebno da se oslobodimo izdašnosti deponije i obezbedimo kontejnere za stanovanje sa strujom i vodom. U tih godinu dana, Kimeta je doživela I, srećom, preživela moždani udar sa neznatnim posledicama, dobila je i ličnu kartu i zdravstveno osiguranje, sve to u pola veka ilegalnog postojanja (institucionalno nevidljiva). Valjda je lakše zanemariti onoga koga ne vidiš. Samo je deponijskim pacovima bila vidljiva i poželjna, ali je i njih u krvavoj borbi preživela. Tada sam prvi put pomislio – „dan posle“ neće biti ni pacova ni buba, samo pokoji čovek će ostati, zbunjen i zamagljenih očiju. Oni „vispreni i bistri“ uglavnom prožderu svoju šansu.
Behara Curoli je kao ime koje nosi. Kada se ona nasmeje, onda je to osmeh celog tela, bez rezerve i zadrške, baš kao kada se behar zaljulja na vetru. Voli za sebe da kaže da je poliglota; govori romski, srpski, albanski, a razume ponešto nemački i mađarski. Još da je u svojih 25 godina imala prilike da uči školu i opismeni se… Volim kada mi kaže da liči na mene i da mi je najmlađa ćerka. Laska mi. Lepa je, a ima i neku unutrašnju snagu u pogledu, što ne poznaje granice i prepreke. Sa svojom decom Alijem i Ajši živi na relaciji Ladjevci (kod brata Besima) – Čoka, gde je otac Riza. Kada prolazim velikom kvantaškom pijacom i buvljakom, put sa Beharom traje večnost. Nema toga kome se ne javlja i ko je ne poznaje.
Najčešće je srećem kod Bojane u kancelariji, gde se preko fb profila mesecima zabavlja sa prijateljima. Nepismena je i Bojana joj čita poruke prijatelja. Od svega najviše uživa u blokiranju brojnih fb prijatelja:
#207
208#– Bojana, ‘oćeš da mi daš jedan blok?
– Opet? Kome sad?
– Ovome! Šta mi treba, dosadan je/glup je/ne mogu da ga gledam.
– Dobro, jesi li sigurna? On se zove (pročitam joj ime) i bacim pogled na sliku.
– Ma jesam, šta mi treba on, ne mi se sviđa!
– Dobro, evo vidi. Tri tačke, pa ovaj poslednji natpis …Potvrdi na plavom dugmetu, ‘ajde sad ti. Tako, gotovo je.
– Ajmo sad, slikanje. Da vidiš da ne slikam samo stoke (životinje).
– Hahaha, Bojana, ajde da te vodim u Gornji Leđevac kod Besima da slikaš kokoške. Jao što su lepe kokoške, ko-ko-ko, smeje mi se. Jao vidi kozu, dođi kozo, oće Bojana da te slika, znaš što ćeš da budeš lepa na njenu sliku, izmotava se.
– Zezaj ti, sad ćeš da vidiš kako ću da te slikam, bolje nego Ljubiša.
– Ajde i to da vidimo.
– A, šta kažeš!, pokazujem joj sliku na displeju Nikolinog aparata koji mi je ostavio da snimim nešto i koji ne poznajem.
– Ekstra! Nema ništa bez tebe Bojana.
– Danas si rekla: šta ćemo mi bez Ljubiše, nema ko da nas slika.
– Pa jeste. Al’ dobro i ti slikaš kad ‘oćeš.
– Ovo nije moj aparat.
– Ma šta te briga. Vidi kakve slike znaš da radiš u njega. ekstra!*
Sa Beharom je Svet lepši i lakši za podnošenje. Ima urodjeni optimizam i slobodu, bez kojih je nezamislivo postojanje. Najbolja prijateljica joj je Sandra, koja se nedavno zvala Anita, a kojoj je tesno u imenu Igor. Teskobu oseća i rado bi je se rešila. Ima i podršku svih iz porodice i okruženja, ali je teško provesti proceduru samo uz moralnu podršku. Za sada Sandra sa lakoćom menja samo dopadljiva ženska imena, garderobu i šminku, koliko joj neznatan budžet i briga prijatelja to dozvoljavaju. Ono što teško može da promeni jeste ososbenost tela, što ga doživljava kao strano. Duša i srce su joj oduvek postojani i istiniti i prepoznaje ih kao svoje.
*Iz beleški Bojane Minović
beleške o fotografijama
Ljubiša Simović
LjubišaSimović, rođen 1961. godine. ZavršiojeIstorijuumetnostinaFilozofskomfakultetuuBeogradu. RadikaomuzejskisavetnikuNarodnommuzejuuKraljevu. Autorjebrojnihprojekataiizložbiusvojstvu istoričaraumetnosti iselektora. Autorskiprojekti – izbor: OktobarskisalonuBeogradu, MemorijalNadeždaPetrović u Čačku, Kritičarisuizabrali, KulturnicentaruBeogradu, OgledaloBalkana, festivalnovihmedija, NarodnimuzejuKraljevu, Ideja (ne)realizacija, Požega, Kraljevo, Beograd, Prepoznavanja, Kruševac, Niš, Sofija, Skoplje, Podgorica, Kraljevo…Izlagao na jednoj samostalnoj i više grupnih izložbi fotografija.