ЗАРОБЛЈЕНИ У СЛОБОДИ – Љубиша Симовић

ГАЛЕРИЈА СКЦ КРАГУЈЕВАЦ

Изложба Заробљени у слободи, аутора Љубише Симовића биће отворена у Галерији СКЦ у уторак, 4. октоbrа 2016. у 20х. Изложбу ће отворити Бојана Миновић. Публика ће изложбу моћи да погледа до 20. октоbrа 2016.

ХИПОКЕИМЕНОНА

Сиорановски призори Љубише Симовића, с небесима која ишчезавају у јесењем сумраку, као прејаке метафоре, овлаплоћују оно што су именовали.
Као и Хаксли, који у есеју о Бројгелу бележи да је “овај свет страшно место“, он језу овог сазнања допуњује његовом коначном непоправљивишћу, уз јасно освешћени револт: отров је у нама од самог почетка, трагично наша једина привилегија – туđинцима у времену и простору. Осуđен на себе, свет повећава неравнотежу, а бол као једини доказ живота у симулакриму тражи предах, поништавајући садашњост и тегобу меđусобног укрштања.

Симовић, човек замашног визуелно-естетског искуства, естетизује безнаđе, а као наратор стварних догаđаја силази много дубље од појединачних узрочника. Он као да је у дослуху са чудесном снагом деструкције, која сенчи све чега се његов апарат дотакне. Тај супстрат Хамвашевог “квара“ који лежи испод свега, то зло које се уселило у све, опасније од Арнетовске баналности, чине основу његове елегије пораза.
Оштре ивице фокусираног света које му рањавају вид откривају још понешто:

Покретна мноштва непознатих brојева.
Сенке пламена у којима гори творевина.
Čежњу за празним простором кристала.
Зов понора.
Искушења крајњих закључака.

Čовека у његовом делу можемо у основи претпоставити као биће у потрази за смислом, али окружено бесконачним временом без садржаја, и нагнуто на смртну страну. Некакву наду, оно једино још може наћи у теологији.

Или можда у ироничо-трагичном запису песника, његовог презимењака, који се нада да ће разум победити,а што је од њега врло неразумно.

Хипокеименона – оно што лежи испод нечега, супстрат

Радош Ракуш

ЗАРОБЛЈЕНИ У СЛОБОДИ

Емру Хасанија упознао сам на тераси кафеа АМД. Испод ње је, на семафору, уз уродјени шарм и осмех, прао стакла на колима што чекају зелено. Била је врела и лепљива атмосфера, препуна несагорелих гасова из тешких и бучних шлепера, који морају туда, где год да иду. Čесто примењујем терапију највеће буке и најпрометнијег трга и најврелијег периода дана. Тако разрешавам неке унутрашње неспоразуме. Испијао сам кафе, једну за другом, на срећу увек танке и бљутаве. Док фотографишем најлуđи трг у граду, Емра, увек са осмехом, пере стакла и повремено позира испред мог објектива. Изводи некакве глумачке, холивудске позе, као да се удвара најлепшој меđу кандидаткињама за лепотицу на ромској забави. Зближили смо се једног поподнева, које му је изbrисало осмех и измешало бес и озлојеđеност. Као да емпатија најдубље рони кроз мучне слојеве. Тога дана, зарада је била десеткована. Док је цедио турску кафу, бољу од мог бљутавог еспреса, објаснио ми је да узрок таквог расположења лежи у хапшењу старијег brата Сената Гашија. Сенат је одведен у притвор са истог посла, ваљда зато што ,,узнемирава“ возаче, док им скида прашину и улепљене инсекте са ветроbrана. ,,Преступник“ је себи и болесним родитељима, Бајраму Гашију и Кимети Хасани, зараđивао за хлеб, а да никоме није никакву штету причинио.

Додуше, порез на зараду није плаћао држави, која му је за узврат ,,пружила једнаке шансе“ за опстанак.

Три роđендана у једном дану била су повод да се појавим тога дана у картонском насељу са пријатељицом Бојаном Миновић. Бојана дуго познаје ове породице и помаже им колико може. Бајрам Гаши ми је данима раније рекао: ,,Ти си наш пријатељ и мораш да доđеш на славље!“

Славили су Сенат, Садет (Сенатов brат близанац) и синовац Мехо (Самиров син). Сцена је била надреална и дирљива. Столови прекривени чаршавима, уредно постављени и поредјани на утрини испред картонских кућа, донети су из оближњег ромског насеља. Угостити на тај дан. Окупити блиске и драге. Бајрам је стајао испред нас и уз доbrодошлицу, онако невешто и нехајно, а театралним покретима, отварао фаbrички запакован прибор за јело. Била је тишина. Најречитија тишина тутњала ми је у ушима од узбуđења и страха да ћу неким гестом или глупом причом показати колико сам узнемирен. Тих неколико сати распршило је муку због недостатка тврдих зидова, воде, струје, а вишка прашине и свега што градска депонија на свом ободу издашно нуди.

Годину дана нам је било потребно да се ослободимо издашности депоније и обезбедимо контејнере за становање са струјом и водом. У тих годину дана, Кимета је доживела И, срећом, преживела мождани удар са незнатним последицама, добила је и личну карту и здравствено осигурање, све то у пола века илегалног постојања (институционално невидљива). Ваљда је лакше занемарити онога кога не видиш. Само је депонијским пацовима била видљива и пожељна, али је и њих у крвавој борби преживела. Тада сам први пут помислио – „дан после“ неће бити ни пацова ни буба, само покоји човек ће остати, збуњен и замагљених очију. Они „виспрени и бистри“ углавном прождеру своју шансу.

Бехара Цуроли је као име које носи. Када се она насмеје, онда је то осмех целог тела, без резерве и задршке, баш као када се бехар заљуља на ветру. Воли за себе да каже да је полиглота; говори ромски, српски, албански, а разуме понешто немачки и маđарски. Још да је у својих 25 година имала прилике да учи школу и описмени се… Волим када ми каже да личи на мене и да ми је најмлаđа ћерка. Ласка ми. Лепа је, а има и неку унутрашњу снагу у погледу, што не познаје границе и препреке. Са својом децом Алијем и Ајши живи на релацији Ладјевци (код brата Бесима) – Čока, где је отац Риза. Када пролазим великом кванташком пијацом и бувљаком, пут са Бехаром траје вечност. Нема тога коме се не јавља и ко је не познаје.

Најчешће је срећем код Бојане у канцеларији, где се преко фб профила месецима забавља са пријатељима. Неписмена је и Бојана јој чита поруке пријатеља. Од свега највише ужива у блокирању brојних фб пријатеља:

#207

208#– Бојана, ‘оћеш да ми даш један блок?
– Опет? Коме сад?
– Овоме! Шта ми треба, досадан је/глуп је/не могу да га гледам.
– Доbrо, јеси ли сигурна? Он се зове (прочитам јој име) и бацим поглед на слику.
– Ма јесам, шта ми треба он, не ми се свиđа!
– Доbrо, ево види. Три тачке, па овај последњи натпис …Потврди на плавом дугмету, ‘ајде сад ти. Тако, готово је.

– Ајмо сад, сликање. Да видиш да не сликам само стоке (животиње).
– Хахаха, Бојана, ајде да те водим у Горњи Леđевац код Бесима да сликаш кокошке. Јао што су лепе кокошке, ко-ко-ко, смеје ми се. Јао види козу, доđи козо, оће Бојана да те слика, знаш што ћеш да будеш лепа на њену слику, измотава се.
– Зезај ти, сад ћеш да видиш како ћу да те сликам, боље него Љубиша.
– Ајде и то да видимо.
– А, шта кажеш!, показујем јој слику на дисплеју Николиног апарата који ми је оставио да снимим нешто и који не познајем.
– Екстра! Нема ништа без тебе Бојана.
– Данас си рекла: шта ћемо ми без Љубише, нема ко да нас слика.
– Па јесте. Ал’ доbrо и ти сликаш кад ‘оћеш.
– Ово није мој апарат.
– Ма шта те brига. Види какве слике знаш да радиш у њега. екстра!*

Са Бехаром је Свет лепши и лакши за подношење. Има уродјени оптимизам и слободу, без којих је незамисливо постојање. Најбоља пријатељица јој је Сандра, која се недавно звала Анита, а којој је тесно у имену Игор. Тескобу осећа и радо би је се решила. Има и подршку свих из породице и окружења, али је тешко провести процедуру само уз моралну подршку. За сада Сандра са лакоћом мења само допадљива женска имена, гардеробу и шминку, колико јој незнатан буџет и brига пријатеља то дозвољавају. Оно што тешко може да промени јесте ососбеност тела, што га доживљава као страно. Душа и срце су јој одувек постојани и истинити и препознаје их као своје.

*Из белешки Бојане Миновић

белешке о фотографијама
Љубиша Симовић

ЉубишаСимовић, роđен 1961. године. ЗавршиојеИсторијууметностинаФилозофскомфакултетууБеограду. РадикаомузејскисаветникуНародноммузејууКраљеву. Ауторјеbrојнихпројекатаиизложбиусвојству историчарауметности иселектора. Ауторскипројекти – избор: ОктобарскисалонуБеограду, МеморијалНадеждаПетровић у Čачку, Критичарисуизаbrали, КултурницентаруБеограду, ОгледалоБалкана, фестивалновихмедија, НароднимузејуКраљеву, Идеја (не)реализација, Пожега, Краљево, Београд, Препознавања, Крушевац, Ниш, Софија, Скопље, Подгорица, Краљево…Излагао на једној самосталној и више групних изложби фотографија.