„Доба. Циклуси“ Ненада Глишића
У Петак, 26. јула у 19 сати у СКЦ Крагујевац биће представљена збирка песама Ненада Глишића „Доба. Циклуси“. О књизи и награди „Đурин шешир“ говориће:
Душан Стојковић, председник жирија и рецензент књиге,
Милош Јанковић, члан жирија и
Миљурко Вукадиновић, прошлогодишњи добитник награде.
О књизи је председник жирија написао следеће:
АНТИКОНФЕКЦИЈСКА ХУМОРНА ПОЕЗИЈА
Ненад Глишић није тимски песнички играч.Типичан је солер. Био је такав од самог почетка свог песниковања. И онда кадаје читалачкој публици опалио, не само футуристички, шамар, већ насловом своје прве песничке, нипошто не само младеначке збирке – Домовино, ти си ко цироза јетре (1992). И онда када је – нипошто то није било за наш песнички врт типично кокетовање, сервилно прилагођавање – отворио дијалог са поетиком сажетости и јапанском хаику поезијом, стварајући своју „верзију“ исте у збиркама Химне камиказа (1998) и Цветови Хирошиме (2001). Ни онда када јенаправио – да ли краткотрајни? – излет упоезију за децу својим поетским остварењем Песмице о природи и друштву (2004). Ни онда када је објавио своју мини поему Анахронике (2009). Ни онда када је преднас, маколико то оксиморонски могло дазазвучи, подастро зрелу авангардну- нипошто неразбијачку и на сав глас урлајућу, свим могућим алогичностима преплављену,каквом се конфекцијске бави наши квазиавангардисти – поезију збирке У хладу дрвета сазнања (2010). Доба. Циклуси надовезују се на претходну књигу и са њом чине особено песничко двокњижје које и најневернијим Томама наше књижевне критике, под условом да пажљивих читача наше поезије уопште има и да се критичари / „критичари“ не опетују тако што опетовано опетују своје (квази)судове о нашим песничким (не)дораслим величинима које, по њима, не одрастајући свакако никако, никако песнички не опадају (логично, то се ни збити не може јер се ни узвисили нису). Ненад Глишићје својим потеским лего коцкама градио својпеснички свет. И изградиога је, богме! На нама јесте да укажемо, за сада овлашно, шта је то што га препознатљивим чини.
Књига има четири циклуса. Алудира се тако на четири стране света, али она најважнија,једино песничка, пета – твори се тако што се, струјећи самим срцем песама, изнутра грана. До ње се треба доспети накнадним читањем, а Глишићева збирка управо поновна ишчитавања иште. Иако су његове песме, на први поглед, налик на кроки, оне нипошто нису песничке разбибриге већ су мудро промишљене, архитектонски складане, и згуснуте до максимума. У њима, њима, мисао пева. Збијање се потцртава и тиме што се елиминише велико слово. Једнако, и тиме што се уклањају интерпункцијски знаци. Читаоцима је пружена рука. Они су позвани на сарадњу. На унутрашње дописивање, листање испеваног.
Најпре треба обратити пажњу на наслове његових песама. Не само оних који су „поетички“ (покадшто и иронијски поетички): „Лирика постојања“,“Кратко упуство за припаднике нестајућих врста“, „Сага“, „Балада о безглавом Триши“, „Песма ратника“, „Минијатура о понорима и висинама“, „Бедекер“, „Метафора осе“, већ и на оне попут цитатног „Прохујало са вихором“ и, скривено цитатног – „Диогенов пас“. Наслов песме „Морскиорач“ призива у наше сећање наслов заборављене песничке збирке Орач тишине Божидара Ковачевића.
На Прустово дело се алудира у стиху трагали за изгубљеним временом(„Сунце се не види од облака“), а Прометеј је један од „јунака“ песникових песама.
Апсурдно и гротескно откривамо у наслову песме (но и њена садржина је таква): „Рецепт за мозак“. Једнако у песничкој слици: живи људи / скачу у гротло /машине за млевење меса („За месо“)
Праву експлозију хумора (посебно црног)налазимо у неколиким примерима:
велики песници се шире бесконачно
надимају се као свемир
непредвиђеном брзином светлости
само да би на крају експлодирали
као смежурани балон
иза кога остаје арома поквареногјајета
[…]
иза сваког ћошка
чека вас велики песник
спреман да прсне („Теорија великих песника“);
мој језик јеапатрид
вишеструки државни непријатељ
горди прогнаник
бегунац пред законом лицемерја и
лицемерјем закона („Мојјезик“);
фабричка сирена је замукла
мала сирена се удавила
бродска сирена најављује
буру у чаши воде („Сирене“; свака ради супротно од онога што би требало да уради: фабричка сирена замукне, сирена којој је вода основни животни простор дави се у њој, а бродска сирена најављује буру која се узвитла у чаши воде).
Хуморан је и називпесме „Еу тан азија“.
Песник се не клони језичких „прозаизама“: кеве ми; слина; тртити. Има један, потенцијални, неологизам: садистика.
Памтимо синтагме: режање беснила („Један врло поетичан попис свакодневних срања“); страначки јаничари (Исто); очајне колутиће („Сунце се не видиод облака“). Понекад се синтагме онеобичено „шире“: историјским бурама и бонацама („Сага“).
Песничке слике су метафоричке, сновиделне,експресионистичке и надреалистичке у бити: пуна пепељара као изанђала слика(„Један врло поетичан попис свакодневних срања“); оптерећен поглед хвата уморне очи(Исто); закуцан / часовник / укочен као свака стрвина („Време бежи“); …о талогу / уопште не размишљамо / бар / док се у њему / гушимо(„Талог“); бауљам по калу метафизике („Сунце се не види од облака“);јер ја сам романтичан и морам некога да волим / као што зупчаник мора да се подмаже / и да бих те волео / ти мораш да патиш и на крају умреш / и ја морам да патим за тобом и будем мртав пијан / јер ја те тако волим / сагоревајуће / да ћу на крају умрети и ја (Исто); таласе свежине жањемо(„Морски орач“).
У неколиким песма, поред натруха натурализма,налазимо и песнички одазив на оно што је сасвим актуално и критичке тонове.
Две песме, „Лирика постојања“ и „Затим смо причали“, имају кружну форму: крај песме је потпуно идентичан њеном почетку, или су промене сасвимминималне.
„Набрајачка“песма са особеним рефренским анафорама је она која је насловљена „Благо“.
Наводимо исцела песму „Робови ропства“ која сеантиградацијски гради (иста „тврдња“ у првој строфи запрема четири,другој три, а последњој, трећој, само два стиха: долази до строфичног згушњавања):
не
желим
да
знам
не
желим да
знам
не желим
да знам
Неколике песме су крипто-хаику.
Поенте песама су углавном хуморне.
Честа је „меандрирајућа“замена позиција речи у међусобно блиским стиховима: стварни људи / у нестварним ситуацијама /нестварни људи / у стварним проблемима („Рецепт за мозак“); историјску хистерију / хистеричну историју(„Еу тан азија“); задовољни одумора / уморни од задовољства („Морски орач“).
Ево кумулације, која се окончава особеном поентом: само // страх // од неизвесности/ од вулкана / од грома / од бога // и од бабарога („Страхови“).
Честе су игре речи које доводе до амбивалентности на једној и до правог звучног праска алитерација и асоцијација, на другој страни. Важи то, на пример, за наслов песме „Робови робе“. Сугласник кје изузетно фреквентан у следећим стиховима песме „Робови система“: у кавезу / кавез / ванкавеза / кавез / […] / кључ од кавеза/ криви кљун папагаја. Наводимо исцела песму „На путу светости“:
свети јахачи на светим походима
јашу свете коње и узвикују светаимена
светих царева и њихових светихземаља
на путевима светости
свети чобани музу свете краве
светим ратницима шаљу свето млеко
на свету света звона
за светим ратницима звоне
о свете
свете
Ево још једног примера за унутрашње, онеобичено, „размрдавање“ песме: једна гадна пропаганда // због / око / после / распада („Смрадраспада на Балкану“).
Песник се вешто служи „разбацаном“ римом.
Активира показне, разговорне, заменице: и на сваку подлогу семе дабациш / па ако никне / остави му ову песму („Кратко упуство заприпаднике нестајућих врста“).
Посеже за библијским. У песми „Време бежи“ наилазимо на следећу, христовску, реченичну формулацију: и заиста / заиста вам кажем.
Читава песма „Најбољи свет“ особеније афоризам, сатиризам, антилајбницизам који опева немирење са ситуацијом у којој јесмо као данисмо:
ја ћу живети
у најбољем
од свих
светова
<п стyле=“маргин: 0пџ; цолор: #333333; фонт-фамилy: ‘Хелветица Неуе’, Хелветица, Ариал, ‘луцида гранде’, тахома, вердана, ариал, санс-сериф; фонт-сизе