Вече кратких прича

У среду, 22. јула биће одржано књижевно вече посвећено кеагујевачким ауторима кратких прича. Кутија шибица СКЦ, 20 сати.

После песничке вечери на којој су скупљана средства за куповину школске опреме за децу из колективног центра „Трмбас“, наставља се са акцијом, овога пута за одећу деци из тог центра.

Учествују чланице и чланови Књижевне радионице СКЦ, а микрофон ће бити отворен за све заинтересоване ауторе ове специфичне књижевне форме.

Wики дефиниција кратке приче:
Облик кратке приче започиње у традицијама усмене примопредаје, из које су проистекла значајна дјела, као сто су Хомерове Илијада и Одисеја. Такве су се приче препричавале у ритмичном, пјесничком облику, гдје су риме служиле као средство лакшег памћења. Кратки одломци тих прица усредотоцени су на засебне прице, које су се могле преприцати у једном комаду, или при једном ‘сједењу’. Свеукупни лук приче назирао би се тек кроз препричавање неколико њених дијелова.
Басне, народне приче са израженом поуком, је према грчком повјесничару Херодотуизмислио грчки роб Езоп, у 6. стољећу пр. Кр. (Езопу се приписују и друга времена и народности). Ове древне приче данас су познатије под именом Езопове басне.
Други је стари облик кратке приче, анегдота, био популаран за вријеме Римског Царства. Анегдоте су функционирале као врста параболе, кратке реалистичне приче која утјеловљују поуку. Многе су преживјеле римске анегдоте тијеком 13. или 14. стољећа сакупљене у збирку „Геста Романорум„. Анегдоте су остале популарне широм Еуропе до дубоко у 18. стољеће, када је објављено дјело фикције анегдоталних писама Сир Рогера де Цоверлеyа.
У Еуропи се, почетком 14. стољећа традиција усменог препричавања почела развијати у писане приче. Најзначајнија дјела су „Цантербурyјске Приче“ Геоффреyја Цхауцера, и „Децамерон“ Гиованнија Боццациа. Обје књиге су састављене од засебних кратких прича (које се садржајем разликују од фарсе или хумористичне анегдоте, до пажљиво изграđених књижевних фикција), постављених унутар веће, оквирне приче. Облик оквирне приче нису прихватили сви писци. Крајем 16. стољећа у Еуропи, мрачно трагичне новеле Маттеа Банделла неке су од најпопуларнији кратких прича (посебице у француском пријеводу). Тијеком ренесансе, термин ‘новела‘ користи се за кратке приче.
Средином 17. стољећа у Француској, писци као Мадам де Лафаyетте, развили су нови, истанчани облик кратке новеле, „ноувелле“. Традиционалне вилинске приче почеле су се објављивати 1960-их година (једну од најпознатијих збирки написао је Цхарлес Перраулт). Појава модерног пријевода Тисућу и једне ноћи Антоине Галланд (из 1704; још један пријевод се појављује 1710-12), ствара јак утјецај на еуропске писце кратких прича 18. стољећа, као што су Волтаире, Дидерот и други.
Савремене кратке приче појављују се као засебан жанр почетком 19. стољећа. Рани примјери збирки кратких прича, укључују „Бајке“ (1824-1826) brаће Гримм, „Вечери на мајуру код Дикањке“ (1831-1832) Николаја Гогоља, „Приче Гротеске и Арабеске“ (1839) Едгара Аллана Поеа и „Двапут испричане приче“ (1842) Натханиела Хаутхорна. Крајем 19. стољећа, раст тисканих часописа створио је велику тржишну потражњу за кратким причама дужине од 3 до петнаест тисућа ријечи. Једна од познатих прича тог доба је и Čехов „Одјел br. 6“.
Кратка прича је облик кратке наративне прозе. Кратке приче су сажетије у успоредби с дужим дјелима фикције, као што су новеле (у сувременом смислу) и романи.
Почеци кратких прича налазе се у традицијама усменог препричавања и прозних анегдота; укратко описана ситуација која brзо долази до сржи. С успоном компаративно реалистичног романа, кратка прича развила се у минијатуру. Неке од њених првих савршених, неовисних примјера налазимо у дјелима Е.Т.А. Хоффманна и Антона Čехова. Многи аутори данашњице објављују компилације својих кратких прича у збиркама.