ВЕРТИГО НАДРЕАЛИСТИČКИХ КУТЛАČА
0 comments
ВЕРТИГО НАДРЕАЛИСТИČКИХ КУТЛАČА
(Виолета Ета Томић: Бесмислена црвена флека, Студентски културни центар, Крагујевац, 2014)
Владимир Б. Перић
“Бесмислена црвена флека“ је збирка текстуалних рецепата за сваку прилику. Меđу зачинима
надреалистичке кухиње Виолете Ете Томић можемо пронаћи: гротеску, сатиру, цинизам, еротику,
супкултурно језичко разигравање, густативне метафоре, цикличност и бескрајно персонификовање.
За конзумирање лирске прозе Ете Томић потребан је надреалистички прибор. Својим
цртицама ауторка се пробија у супернатуралистички простор, дискурс „закувава“ алогичним
реченичним конструкцијама. Она растаче субјекте-ликове када каже да „неко у твојој кући
закрпљеним рукама тражи своју косу иза огледала, главу по фиокама, ноге у водоводним
цевима, срце у уц-шољи, свој лик у замрзивачу, јетру под креветом, свој последњи дах испод
прага.“ (Томић 2014: 15).
Ауторка своју прозу ритмично просејава гротескним поступцима у намери да исправи криву
стварност још већим кривљењем. Техником реализованих метафора она постиже очуđење на више
начина: када лик жели „да баци себе у канту“, када уметник у сопственом мраку напипа Пародију,
када „беба гута целу звечку“, када се главом мућка „горе-доле, лево па десно.“ (Томић 2014:
10). Персонификовање је мироđија у већини прича Ете Томић. У њему се Đуbrе третира као човек а
Čовек као đуbrе, блазирани Свет дуби на вештачким трепавицама, а у хабајућем хронотопу ликови
се гуше јер су приклљештени измеđу Простора и Времена.
Персона, субјекат, лик опире се нижој стварности сатиричним биберима. Свој нонконформизам
ауторка показује банализацијом, игром речима, теоцинизмима, пренаглашеном патетичношћу.
Ликови пате од „одлично ожиљених идеала“, тело се подвргава корпоративној козметици
против „несавршености“, а микрокосмос уц-а је крајње поремећен јер се „водокотлић ипак
заинатио тако да кише данас неће бити“. (Томић 2014: 19).
У прозаистичком лонцу Ете Томић испливавају жаргонски каламбури и неологизми.
У очуđујућој игри речима казује се brитко поента кратке прозе. Вербални пијанизам
приличи „утопијандури“ која се повлачи пред безизлазом у свету у своју криглу-од-слоноваче,
немогућност комуникације са Драмо-сером или Сер-драмом налази се на трагу надреалистичке
комуникационе алијенације, која прибегава поступцима ехолалије (празног одјекивања у
разговору) и има алогични симптом Гансера (давања погрешних одговора).
Да би се увео ред у приповедачки хаос потребно је све феноменолошки дефинисане слојеве
књижевног дела мешати док се маса не сједини. Због тога је проза Ете Томић циклична и мора
да има ритам понављања кључног појма, било да је то мрак, устајање/падање, фолирање или
феномен црне боје. С стим разлогом се и у причи „Бесмислена црвена флека“ вишња налази и на
дну краја и на шлагу почетка. Оваквим цикличним поступцима ауторка даје оквире својој нарацији.
У процесу мешења текста она убацује избанализоване пословице („Ко се Сунца крије… стално
тражи хлад“), (цртано)филмичне референце („Килл Билл“, „Бананаман“), музичке алузије и пародије.
Ауторка у текст такоđе квазиаутопародично интерполира стихове као што је то случај са наркотичком
бурлеском: „Кренула сам корак-два…“. Сврха ових цитатних „изненаđења“ лежи у позивању
читаоца на заједничку игру прочитавања и пречитавања.
Нема рецепта за читање овакве прозе иако иста пркоси лиризму путем тих истих рецепата и
дефиниција када каже да треба да „исцедиш поквашени став, кутлачом покупиш“. Њена проза пружа
увид у распад субјекта „без конзерванса“ и поручује теоцинички да „ко тебе каменом…ти њега
вишњом“ (Томић 2014: 12). Прозни мени Виолете Ете Томић, дакле, нештедемице нуди “палету
укуса“ специјалитета надреалистичке гастрономије. (Ко се не загрцне…) Пријатно!