Није честа појава да композитори певају сопствена дела, да користе свој глас као оруđе којим испитују и пригрљују свет. Ања Đорđевић то ради, овде, меđу нама, у нашим крајевима, у нашем добу. Не морамо се позивати више на примере из прошлости, не морамо ни гледати у „бели, велики, свет“, како бисмо пронашли људе налик Ањи. Она то ради на неупореdiv, себи својствен начин – пева и ствара – без узора, мимо узора, за себе и за нас. Њена музика је полигон за разговор са делима претходних епоха, са оним мелодијама које су је обликовале, које јој се допадају, које жели да има. Као да је везана за свет мелодија које кроз њу – посредника – стижу до слушалаца, обогаћене, трансформисане, очуđене. Као да кроз њу струји време. Тако је и са аранжманима песама, шансона, шлагера, џез стандарда, поп хитова, које је први пут представила публици ове године. Текстови су нови, али мелодије су још увек ту: десиће се препознавање и десиће се новост.

Кључне речи су: савременост, синхроницитет, стваралаштво и емотивна интелигенција.

Ања Đорđевић је роđена у Београду 1970. године, а студије композиције је завршила у класама професора Властимира Трајковића и Зорана Ерића. Године 2003. добила је Мокрањчеву награду за оперу Нарцис и Ехо која је уједно и прва савремена, сценски постављена опера жене композитора у српској музици. Поред пројеката на којима је сараđивала са Војином Драшкоцијем (Музичке синтезе), Жоржом Грујићем и Đорđем Стјеповићем (Марсиyа) или Владимиром Пејковићем и Божидаром Оbrадиновићем (Равно небо), Ања Đорđевић је до сада реализовала критички запажена остварења попут музичко-сценског дела Тесла-тотална рефлексија, композиције Отмица Европе, дела Бог града или сценска кантата Атлас за женски глас, камерни оркестар и наратора.

Ања Đорđевић је поред своје композиторске праксе често радила у позоришним и филмским пројектима, док је њено примарно поље изражајности музички театар. Стваралаштво Ање Đорđевић је последица прецизне музичке интелигенције која је у стању да преведе у „вокални медијум“ поетско искуство света, односно материјалност „сећања“ заробљеног у мелодијским формулама које више или мање свесно свакодневно користимо.

Ксенија Стевановић (критичар, музички уредник Трећег програма радио Београда)

Разлог, повод да оbrадим шлагере није из чисте носталгије за прошлим или бољим. Доbrа песма је увек је доbrа песма. Питање је чему и зашто дајемо ново лице старом. Рецимо да је мој музички свет почео управо са тим песмама. У мојој породици се слушао и певао шлагер, канцона, шансона, свеједно како називали „лаку“, популарну песму. Иако и своју сериозну музику сматрам једноставном, са шлагерима могу да будем још сведенија, наивнија, да се вратим „изворној емоцији“. То уопште није једноставно, корак је до кича и баналног. Ако и постоји зрнце носталгије, тиче се пре свега потребе за нечим што није агресивно, бучно, претенциозно. Драматурзи и песници Маја Пелевић и Слободан Оbrадовић су посебно допринели да концепт уобличим. Текстови песама су сви нови, писани за ову прилику.

Ања Đорđевић

Бенд чине: Ања Đорđевић – вокал, Петар Живановић – виолина, Борис Брезовац – виола, Иван Ранковић – кларинет, Сава Đурић – фагот, Срđан Đорđевић – контрабас.

Улазнице по цени од 300 рсд у продаји су у Скц Крагујевац сваког радног дана од 9 до 15х.