ANGST
MILICA RUŽIČIĆ
23. 11. 2021.

Контакт галерија и Галерија СКЦ у 20:00

 

 

 

Увод би се могао започети позивањем на велике, и заправо непојмљиве, бројеве људи како у свету тако и у Србији, са анксиозним поремећајима, али тешко да би било који број дочарао свеприсутност анксиозности у нашем животу. Да би се установило да се ради о поремећају, неопходно је да анксиозност постане прекомерна и да онемогућава функционисање појединца/ке, несагледив број људи често се, међутим, „само“ осећа анксиозно – тескобно, забринуто, уплашено, успаничено или немирно – што је праћено са телесним проблемима попут тремора, несанице или мучнине. Поједини теоретичари афеката тврде да је једна од доминантних емоција наших друштава управо анксиозност, тренутно пред нама настаје сасвим оправдана климатска анксиозност, а владајуће десничарске политике и пузећи фашизам неолиберални поредак одржавају живим конструишући и ширећи ирационалне страхове од избеглица… Делује да је анксиозност заиста дух времена.

 

Капитализам катастрофе и његова њу ејџ пословно-менаџерска класа пронашли су, очекивано, још један, више милијарди вредан извор профита, понудивши брза решења за анксиозност – од антистрес ћебади, преко сланих лампи, па до смартфон апликација посвећених менталном здрављу – иако се сви ти производи или уопште не ослањају или једва да се ослањају на резултате научних истраживања. Не само да ова индустрија практично вара потрошаче неутемељеним обећањима за решавање анксиозности, већ је она и као таква идеолошка – стварајући на свесним и несвесним нивоима нормативне системе идеја. Њен дискурс је строго индивидуалистички и заснива се на наративу о појединцу/ки који/а је сам/а крив/а за проблем с којим се мучи и који једино може превазићи сам са собом (self-care). Паралелно са агресивним пропагирањем индивидуалистичких наратива, спроводи се и медикализација друштва чија пракса такође персонализује анксиозност неуробиолошким објашњењима из којих следи да оно што је потребно за залечење јесу лекови који ће уклонити хемијске дисбалансе у нашим мозговима. Међутим,  анксиозност, како је третира индустрија среће, психијатријска и фармаколошка индустрија, идеолошки је конструкт, не само зато што форсира наратив о кривици појединца за његове проблеме или њихове биолошке неминовности, већ уједно и вешто прикрива политичке, економске и културне узрок и утицаје на наше ментално здравље.

 

Слике и цртежи Милице Ружичић секу кроз све неолибералне враџбине и магијска размишљања директно показујући социоекономске корене анксиозности – предаторски државни неолиберализам („Страх од извршитеља“) на периферији глобалног капиталистичког система („Страх од губитка посла“) са надзирачким репресивним државним апаратом који се стара за одржавање оваквог поретка („Надзор“). Њене скулптуре, на другој страни, визуелизују негативне здравствене последице анксиозности – од дугорочно смртоносне срчане аритмије до моторне тензије. Заједно, ови уметнички радови позивају на заснивање погледа на анксиозност из перспектива социјалне, политичке, комуналне и критичке психологије, које за објашњењима трагају у друштвеним односима и структурама. Међутим, уколико се узме у обзир читав критички опус Милице Ружичић, постаје јасно да се њен исказ не завршава на указивању на друштвене изворе анксиозности, већ на тези да је она заправо дисциплинујућа сила неолиберализма. Вилијам Дејвис у Индустрији среће управо износи тврдњу да анксиозност није само некаква случајна негативна последица неолибералних политика, већ да је она уједно и моћна емоција за успостављање и одржавање стања прекарности. Непостојање сигурности запослења и достојанствене зараде, као и последична немогућност да се планира будућност и те како изазивају анксиозност, али представљају и систем контролисања преко уцењивања људи њиховом голом егзистенцијом. При покушајима разумевања свеприсутне анксиозности, друштвени фактори попут економске неједнакости,  уништавања државе благостања и њених социјалних сервиса или патријархата и институционалног расизма, не смеју бити склоњени по страни као секундарни, већ се морају посматрати као конститутивни елементи масовне кризе менталног здравља.

 

Схватање да анксиозност потиче и из штетних друштвених релација и да је владајућа идеологија користи за одржавање сопствене хегемоније, мора водити новим облицима заједништва који би превазишли неолиберални индивидуализам. Уметнички радови Милице Ружичић стога нису само документи анксиозности и њених „невидљивих“ узрока, већ је уједно њихово стварање и излагање заједници пожељни облик личне борбе за контролу над сопственим страховима. Како Ен Цветковиц тврди у књизи Depression: A Public Feeling истовремено стварати на критички начин (индивидуални ниво) и учествовати у друштвеним покретима (колективни ниво) јесте најпожељнији пут за превазилажење сопственог осећања анксиозности, али и система анксиозног капитализма.

 

Лав Мреновић

 

 

Милица Ружичић дипломирала је 2005. на вајарском одсеку у класи професора Мрђана Бајића, а магистрирала 2008. на истом факултету. Године 2016. одбранила је докторски уметнички пројекат на тему „Интерактивна инсталација у јавном простору Долап – Критички потенцијал уметности“, и стекла звање доктор уметности – ликовне уметности на ФЛУ у Београду, ментор Радош Антонијевић. Године 2019. стекла је звање професора струковних студија у пољу уметности, на ВШЛПУ. Од 2005. једна је од оснивачица и чланица независне уметничке групе Дез.орг. Од 2005. до 2008. била је ангажована као сарадница у настави на Архитектонском факултету. Од 2008. године чланица је УЛУС-а. Од 2009. предаје вајарство на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београд. Од 2013. је председница јединог репрезентативног синдиката у школи ВШЛПУСС. Од лета 2018. председница је одбора вајарске секције УЛУС-а. Учествовала на великом броју трибина, уметничких колонија и радионица у земљи и иностранству.