Srem i Sumatra
Ivan Novčić
21.02.2018.

Kutija šibica SKC, 19 sati

Predstavljanje knjige priča

 

Zbirka priča Srem i Sumatra je četvrta knjiga Ivana Novčića i, kako kaže recenzent Ivan Rajović, „vizuelno podseća na pesničku zbirku sa elementima proznog iskaza, a može i obrnuto. Ali u pitanju je proza, po mnogo čemu neobična, nesvakidašnja i provokativna“, kaže Rajović i dodaje:

„Teško je tačno reći gde i kako Novčićeve priče nastaju budući da sve one, bar prividno, imaju sasvim drugačiji povod, odnosno temu. Nije teško zaključiti da sve one nose žig proživljenog, viđenog i opipanog, da su produkt nataloženih toksina kojima život ovde obogaćuje fenomen trajanja među sebi sličnima. Sve se priče, u početku, vremenski i prostorno, dešavaju u posebnim i drugačijim okolnostima, od ratišta, preko reminiscencija o svakodnevici, do opuštenog subotnjeg ispijanja kafe u gradskoj kafani nad kulturnim dodatkom Politike, da bi se kasnije, kao potočići, ulile u jednu, osnovnu i prepoznatljivu nit, reku koja nosi sve sadržaje bitisanja danas i ovde. I bez obzira šta je motiv, okidač koji je potakao piščevu potrebu da ga razradi i zabeleži, kroz sve te priče ekspilicitno ili u formi nagoveštaja, prisutan je taj ambivalentni, a neraskidivi odnos Srema i Sumatre, dve suprotnosti, dva antagonizma, tanatosa i erosa, ništavila i obećanog Raja koji, u ovom slučaju, i u lingvističkom smislu maternjeg nam jezika, nosi značenje otklona od uma i asocira na ono što se definiše izrazom sumasišavši, sumanuti ili uma lišeni subjekt. Prema tome, moglo bi se reći da nam se već u naslovu knjige nudi mogućnost za dvojako tumačenje: od zla kao dobru i od zla ka još većem zlu.

Ogoljenu i više nego ružnu stvarnost Novčić pretače u prozu koja ostaje kao dokument o vremenu beščašća, degradacije i ništavila koje je teško promeniti, ali ga je bar moguće zapisati i zauvek sačuvati. Namerno ne kažem opisati, jer to nije moguće ni mnogo talentovanijim pripovedačima od Novčića zato što je ono u svojoj tragičnoj samoubilačkoj avanturi čitavog jednog naroda neopisivo i neshvatljivo, jer je u potpunoj suprotnosti biološkom nagonu za održanjem. Ta stvarnost je takva da se njeno prihvatanje i rauzmevanje opire racionalnom poimanju terajući taj deo ljudske psihologije na preispitavinje same sebe. Usuduvši se da na ovaj način zaroni, ili bar zagrebe u ovo đubrište palanačke egzistencije u tranziciji, Novčić nam je pokazao da nismo jedini koji to tako vide, ako se uopšte usuđuju da gledaju, niti smo duševno labilni ako i mi to sagledavamo isto ili slično. A sve što nije slično ili istovetno sa piščevim stavom ili je samozavaravanje ili posledica prihvatanja metoda ovladavanja kolektivnom svesnošću, pristajanja na glupost i saglašavanje sa obmanom kao jedan od najsigurnijih načina preživljavanja u totalitarnom i potpuno obezljuđenom društvu.

(iz recenzije Ivana Rajovića)

 

O autoru:

Ivan Novčić rođen je 1972. godine u Kraljevu. Po struci je inženjer poljoprivrede za stočarstvo i profesor srpskog jezika i književnosti. Piše poeziju, prozu, eseje i bavi se filmskom kritikom. Svoje radove objavljivao je u časopisima Kvorum, Bdenje, Sizif, Lipar i Novom filmografu. Dobitnik je nagrade Toma Radosavljević (2015) za najbolji esej. Na književnom konkursu Andra Gavrilović (2016) priča Rupa od hrastove kore uvrštena je u zbornik Crte i Reze, a priča Kazna i zločin u zbornik krimi priča Zatvorena knjiga kriminala (2017). Do sada je objavio knjige: Amputacija duše (2003) poezija, Šifarnik stradanja (2008) poezija i Emir Kusturica: poetika poricanja smrti (2016) studija