Срем и Суматра
Иван Новчић
21.02.2018.
Кутија шибица СКЦ, 19 сати
Представљање књиге прича
Збирка прича Срем и Суматра је четврта књига Ивана Новчића и, како каже рецензент Иван Рајовић, „визуелно подсећа на песничку збирку са елементима прозног исказа, а може и обрнуто. Али у питању је проза, по много чему необична, несвакидашња и провокативна“, каже Рајовић и додаје:
„Тешко је тачно рећи где и како Новчићеве приче настају будући да све оне, бар привидно, имају сасвим другачији повод, односно тему. Није тешко закључити да све оне носе жиг проживљеног, виђеног и опипаног, да су продукт наталожених токсина којима живот овде обогаћује феномен трајања међу себи сличнима. Све се приче, у почетку, временски и просторно, дешавају у посебним и другачијим околностима, од ратишта, преко реминисценција о свакодневици, до опуштеног суботњег испијања кафе у градској кафани над културним додатком Политике, да би се касније, као поточићи, улиле у једну, основну и препознатљиву нит, реку која носи све садржаје битисања данас и овде. И без обзира шта је мотив, окидач који је потакао пишчеву потребу да га разради и забележи, кроз све те приче експилицитно или у форми наговештаја, присутан је тај амбивалентни, а нераскиdivи однос Срема и Суматре, две супротности, два антагонизма, танатоса и ероса, ништавила и обећаног Раја који, у овом случају, и у лингвистичком смислу матерњег нам језика, носи значење отклона од ума и асоцира на оно што се дефинише изразом сумасишавши, суманути или ума лишени субјект. Према томе, могло би се рећи да нам се већ у наслову књиге нуди могућност за двојако тумачење: од зла као доbrу и од зла ка још већем злу.
Огољену и више него ружну стварност Новчић претаче у прозу која остаје као документ о времену бешчашћа, деградације и ништавила које је тешко променити, али га је бар могуће записати и заувек сачувати. Намерно не кажем описати, јер то није могуће ни много талентованијим приповедачима од Новчића зато што је оно у својој трагичној самоубилачкој авантури читавог једног народа неописиво и несхватљиво, јер је у потпуној супротности биолошком нагону за одржањем. Та стварност је таква да се њено прихватање и раузмевање опире рационалном поимању терајући тај део људске психологије на преиспитавиње саме себе. Усудувши се да на овај начин зарони, или бар загребе у ово đуbrиште паланачке егзистенције у транзицији, Новчић нам је показао да нисмо једини који то тако виде, ако се уопште усуđују да гледају, нити смо душевно лабилни ако и ми то сагледавамо исто или слично. А све што није слично или истоветно са пишчевим ставом или је самозаваравање или последица прихватања метода овладавања колективном свесношћу, пристајања на глупост и саглашавање са обманом као један од најсигурнијих начина преживљавања у тоталитарном и потпуно обезљуђеном друштву.
(из рецензије Ивана Рајовића)
О аутору:
Иван Новчић роđен је 1972. године у Краљеву. По струци је инжењер пољопривреде за сточарство и професор српског језика и књижевности. Пише поезију, прозу, есеје и бави се филмском критиком. Своје радове објављивао је у часописима Кворум, Бдење, Сизиф, Липар и Новом филмографу. Добитник је награде Тома Радосављевић (2015) за најбољи есеј. На књижевном конкурсу Андра Гавриловић (2016) прича Рупа од храстове коре уврштена је у зборник Црте и Резе, а прича Казна и злочин у зборник крими прича Затворена књига криминала (2017). До сада је објавио књиге: Ампутација душе (2003) поезија, Шифарник страдања (2008) поезија и Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016) студија