ПОЛКА – Стефана Савић
… Почевши да пишем о мојим најранијим сећањима и феномену личне и културалне меморије, била ми је неопходан посебан термин да означим секундарни, одложени квалитет мог сродства са временом и местом које никада заиста нисам искусила или видела, али који су довољно живописни тако да их се сећам. Посредована туđим причама, сликама и понашањима меđу којима сам одрастала, никада се те слике нису склопиле у комплетну, линеарну причу. Њихова моћ да засене моју личну меморију произилазе управо из слојева…[1], каже Мериан Хрш у њеном писању о постмеморији.
Размишљајући о том појму питам се често чије су слике неког догаđаја ако се неком Ја није десио, већ их то Ја усваја посредно преко туđих прича, слика, сећања, сведочења, текстова, усред којих Ја израња и постаје?
Рад Полка сведочи ову нестабилну границу у постајању блиског Ја и пружа могући одговор на дато питање.
Догаđај о Полки Недељковић говори о интимном породичном прекиду, о смрти једне младе жене, изазване грешком провинцијског, конзервативног, патријахалног, друштвеног поретка током педесетих година у централној Србији:Дошла је у Краљево и ту је нашла посао, упознала се са човеком кога је заволела, рекла да ће се удати за њега. Меđутим она је у том меđувремену остала у другом стању. И није смела да каже ни оцу ни мајци, никоме, јер ми смо патријахално васпитани, у то време није тога било…ако не буде девојка враћа је код родитеља, једноставно истера је напоље…Свадба је била уговорена, али сазнала је да он у brаку, да има жену и двоје деце. И онда је она извршила самоубиство…оде на воз и баци се…[2]
Веза измеđу идентификације са сведочењем примарне генарације сведока о дисконтинуитету мањег или већег интезитета у породичној хроници и нашег властитог осећања нашег идентитета је, можемо рећи, комлексна и никада довољно јасна пер се. Текстови примарних сведочења у случају рада Стефане Савић Полка, који је окружују, које она посредно усваја, меđутим, уносе јадан додатни ниво тешкоће. То су сусрети са другошћу – сликама који се опиру идентификацији и нормализацији породичне трауме. Та темељна немогућност идентификације, рада трансфера, је пак парадоксално манифестована растућом потребом друге генерације сведока (потомци оних који су заиста видели) за идентификацијом, за превазилажењем и преовладавањем породичног а самим тим и личног дисконтинуитета. Понављањем губитка смисла, вакантног места у означитељском ланцу, рад Полка сведочи покушај лоцирања непремостивог јаза, места „грешке“ која се догодила у породичној историји, као узрока низа неуспеха у исписивању непојмљивог.
Начин на који се сећамо и памтимо обезбеđује координате за конструисање нашег личног, друштвеног, родног, културалног идентитета у односу на постојеће слике и текстове које усвајамо, који нас обликују и говоре нам како да памтимо нашу личну прошлост, како да се опходимо према садашњости и како да се надамо и очекујемо будућност. Сећам се, једном је неко рекао: „Идентитет без памћења је празан, памћење без идентитета је бесмислено“.
Бојана Матејић
[1] Марианне Хирсцх, Лео Спитзер, Гхостс оф Хоме. Тхе афтерлифе оф Цзерноуитз ин Јеуисх Меморy, Тхе Университy оф Цалифорниа Пресс, Беркелеy-Лоса Ангелес-Лондон, 2010, 9.
[2] Аудио-запис аутентичног сведочења Полкине роđене сестре Јеле Зимоњић
Стефана Савић – Фотографкиња у правом смислу те речи, с нескривеним акцентом на женском роду ове именице, Стефана Савић озбиљно промишља и преиспитује процес стварања у овом, данас тако широко заступљеном и олако схваћеном медију. Дипломирала је фотографију на Академији уметности БК и завршила мастер студије Теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Похаđала је Академију за филм и фотографију (ФАМУ) у Прагу.
Стефанина специјалност је минимална и контемплативна фотографија. Излагала је на четири самосталне и низ групних изложби у Србији, Хрватској, Словенији, БиХ, Турској, Немачкој и Француској.
Тренутно ради као уредница фотографије у специјализованом магазину. Живи у Београду.
Њени радови доступни су на ууу.стефанасавиц.уордпресс.цом
Горан Гоцић