Песничење по ободима ринга

др Владимир Перић

„ПЕСНИČЕНЈЕ ПО ОБОДИМА РИНГА“

Пол Полански: Боксерске песме, Студентски културни центар, Крагујевац, 2014

Пол Полански својим читаоцима песничи без перформативне бандаже. Његов израз је директан, прецизан, једноставан. Боксерске песме[1] своју снагу црпу директно из живота. Централни појам бокс јавља се као метафоризација животне борбе. Лирски субјекти, борци, у песничке слике-ситуације често улазе без гарда, ограде, претходне психичке припреме. Они нису опортунисти који се туку аматерски, троминутно у три рунде. Не сакупљају поене, не носе кацигу. Голоруки и ван ринга, они не практикују ескиважу већ се боре са свим својим животним противницима, и са оним видљивим и са оним невидљивим.

Бокс је у Полансковој визури отелотворење идеала етичности. Ова племенита вештина, саздана је од античких вредности – храbrости, праведности, разборитости и умерености. На другој страни она искључује хришћанску уздржљивост и смерност. Полански нам показује да је прави боксер дубоко човечан, да поштује противника, и да у борби види начин да испољи сопствену енергију и витализам.

Витализам се испољава кроз плес, боксерски. Геометријске кретње, борац исписује у простору. То је плес који боли и води у екстазу. Тематско плесање Полански умрежава крећући се лагано, од плана до плана збирке, често укрштајући борбу са расизмом, расизам са антиком, антику са путовањима, путовања са породицом, породицу са усамљеношћу, усамљеност са борбом.

Борба је невербални дијалог са противником, разговор погледима и песницама, сува комуникација. Комуникација је најпотпунија и најдиректнија кад су са-борци у клинчу. Ударци, повреде и сакаћења су реченице којима се потврđује сопствени витализам. И због тога „жестоки људи који се срећу“ и „пуне кофе крви“ које при том остају читалачку публику могу да оставе без даха и да је оборе с ногу.

Тело је у песничком фокусу. Оно се третира као простор. Оно је и оруđе и оружје, и слобода и затвор. Маргине, ободи тела, као и спољни оквири као што су границе и табуи, констрантно се доводе до тачке пуцања. Тело је заправо текст на коме се исписују трагови одиграних борби. Тако нам се у пролазу кроз боксерски свет Пола Поланског указује читава једна морфологија унакаживања и цртања по телу: расекотина, расцепа, рана, пукотина, помодрења, фрактура.

На супротној страни, као опозиција борбености и храbrости налази се насиље, које Полански сматра не-боксерским. Неетичност јачег, без могућности борбеног одговора, представља разлог за презир. Управо због етичког кодекса, прави боксер је рањив у свакодневном животу – због тога над њим психичко насиље чине они на које пази: жена и деца. Посвећен борби, у brаку он је мета стаклених ногу.

Боксерска рањивост није само супружничка. Боксер је жртва менаџерске трговине борцима. Полански менаџере доживљава као предаторе. Политичаре, блиску скупину претходној, приказује као површне дехуманизоване ентитете. Најbrојнија је публика, руља жељна боксерске крви. Боксер је у фокусу, он је разапет измеđу свих ових циљних група, јер „сви хоће да виде крв:/ поцепану оbrву,/ ноздрву која виси,/ поломљен нос,// покидану усну,/ поломљене зубе,/ ишчашену вилицу,/ избијено око.// Нико не жели да гледа човека/ коме је одbrојано/ све док не искрвари/ пуну кофу крви.//“ (Полански 2014: 36).

Слаби су на ободима ринга. Слаби су на ободима друштва. Маргина се у поетици Поланског описује на више планова: расном, економском, полном, родном, ејџистичком. Проказани рубови се на блиском текстуалном растојању слажу. У једном лирском субјекту налазе следећи маргиналини идентитети: Ром, бескућник, старац, логораш, сиромах, болесник: „После рата није могао да истрпи/ да га полиција бије./ Превише га је подсећало/ на Гестапо и Аушвиц.// Био је 16 година у чешким затворима/ због опирања./ Пандури га нису поштовали/ јер је Циганин.//“ (Полански 2014: 74).

Отвореност Поланског према родним и qуеер темама има за последицу указивање на лажну и исконструисану brижност мајке (супруге) на једној страни и на ограниченост мушког, полног, хомофобног конструкта, на другој. “Смекшавање“ се односи на боксерску родну трансформацију као последицу brачног компромиса и толеранције. Све борбене, мушке атрибуте: питбула, петлове и алкохол господар(ица) куће уклања или ублажава.

Другу димензију приказа рода Полански даје са намером да покаже да је за борбу од суштинске важности стање духа а не пол, род, сексуално опредељење и слично. Због тога Полански каже да је “Најжешћи човек кога сам срео“ трансвестит Џорџ у коме се на психичком плану хермафродитски спајају снага, чежња, непобеdivост, узнемиреност, жестина, нежност. Скрајнутост због рода на меđи Полански таксативно наводи као немогућност професионалног остварења оваквог борца, те његову физичку елиминацију у мрачним улицама: “Џорџ је завршио,/ ходајући меđу уџерицама,/ тражећи љубав.// Банда га је шчепала,/ али сигуран сам да је пао/ замахујући// са опростом у срцу.“ (Полански 2014: 57).

Скоковито се Полански креће по маргиналним пољима у својој поетици. Ејџизам, појава дискриминације старих особа, заузима битно место у збирци. Његови старци су некадашњи борци, боксери, који борбу још увек носе у срцу. Њихов непријатељ је невидљив и подмукао, то је време. Камионџије им не стају, нови млади сажаљевају старце карфиолских ушију, спутаних рефлекса они губе своје последње животне рунде – постају хронично усамљени.

Боксер је увек сам. Полански подцртава да “неки мисле / да је бели ринг / најусамљеније место на свету.// (…) Боксери су усамљеници./ Знају како је/ бити сам.// Јефтина соба./ Čетири зида./ Никог да се поприча.// То је самоћа,/ прави пакао/ усамљености.// Бпоксери воле да се боре/ јер макар ту је неко/ за комуникацију.// (…) За борца/ ринг је дом/ који је хтео // који је недостајао.“ (Полански 2014: 45). Самоћа је тихи убица, али једино место где човек може свесно да извлачи из себе. Егзистенцијално, снага није у Богу, њега нема. Свештеничка мантија само је љуштура. У њеној унутрашњости, у свештенику-куму Полански види такоđе боксера, који га физички малтретира, провоцира и чији изазов на крају и савладава.

Велики је изазов савладати обиље тема, песничких поступака који пружа Полансков једноставни песнички стил. У слојевима испод површинског текста налази се боксерска песничка традиција. Бокс је био инспирација многим античким писцима, попут Хомера, Вергилија и Пиндара, писца ода боксерима, олимпијским победницима. Бокс је био предмет Платонових филозофских контемплација. У новијој историји књижевности, расејавање боксерске тематике имамо код, Џорџа Бернарда Шоа, Џека Лондона и Ернеста Хемингвеја. Бокс су као средство којим књижевност може да продре у живот видели и дадаисти Драган Алексић и Артур Краван, који су, у дресу и са рукавицама, своје песничке наступе перформативно доживљавали као бокс-мечеве. Полански се, у обиљу боксерских референце окреће живим борцима, тако да су његовој збирци песничке слике-омаже добили Ингемар Јохансон, Џо Фрејзер, Џорџ Форман, Мухамед Али, Роки Марсијано, Џо Луис и Кид Ривијера.

Путеви референци које нам Боксерске песме широкогрудо отварају, вишеструко се гранају. На тим путевима, као туристи, можемо срести и Гинзберга, Кесидија, Керуака. Ти путеви зову да се номадски, упутимо и ка неким другим одредиштима – ка Јерусалиму[2], на пример или ка Анголи[3]. Отвореност Полансковог песничког света оставља нам слободу да лутамо.

[1] Боксерске песме превео је са италијанског језика Ненад Глишић.

[2] Поланскy, Паул, Бус Риде ин Јерусалем, Рома Рефугее Фунд, 2003.

[3] Поланскy, Паул, Сафари Ангола, Самиздат, 2006.