Pesničenje po obodima ringa

dr Vladimir Perić

„PESNIČENJE PO OBODIMA RINGA“

Pol Polanski: Bokserske pesme, Studentski kulturni centar, Kragujevac, 2014

Pol Polanski svojim čitaocima pesniči bez performativne bandaže. Njegov izraz je direktan, precizan, jednostavan. Bokserske pesme[1] svoju snagu crpu direktno iz života. Centralni pojam boks javlja se kao metaforizacija životne borbe. Lirski subjekti, borci, u pesničke slike-situacije često ulaze bez garda, ograde, prethodne psihičke pripreme. Oni nisu oportunisti koji se tuku amaterski, trominutno u tri runde. Ne sakupljaju poene, ne nose kacigu. Goloruki i van ringa, oni ne praktikuju eskivažu već se bore sa svim svojim životnim protivnicima, i sa onim vidljivim i sa onim nevidljivim.

Boks je u Polanskovoj vizuri otelotvorenje ideala etičnosti. Ova plemenita veština, sazdana je od antičkih vrednosti – hrabrosti, pravednosti, razboritosti i umerenosti. Na drugoj strani ona isključuje hrišćansku uzdržljivost i smernost. Polanski nam pokazuje da je pravi bokser duboko čovečan, da poštuje protivnika, i da u borbi vidi način da ispolji sopstvenu energiju i vitalizam.

Vitalizam se ispoljava kroz ples, bokserski. Geometrijske kretnje, borac ispisuje u prostoru. To je ples koji boli i vodi u ekstazu. Tematsko plesanje Polanski umrežava krećući se lagano, od plana do plana zbirke, često ukrštajući borbu sa rasizmom, rasizam sa antikom, antiku sa putovanjima, putovanja sa porodicom, porodicu sa usamljenošću, usamljenost sa borbom.

Borba je neverbalni dijalog sa protivnikom, razgovor pogledima i pesnicama, suva komunikacija. Komunikacija je najpotpunija i najdirektnija kad su sa-borci u klinču. Udarci, povrede i sakaćenja su rečenice kojima se potvrđuje sopstveni vitalizam. I zbog toga „žestoki ljudi koji se sreću“ i „pune kofe krvi“ koje pri tom ostaju čitalačku publiku mogu da ostave bez daha i da je obore s nogu.

Telo je u pesničkom fokusu. Ono se tretira kao prostor. Ono je i oruđe i oružje, i sloboda i zatvor. Margine, obodi tela, kao i spoljni okviri kao što su granice i tabui, konstrantno se dovode do tačke pucanja. Telo je zapravo tekst na kome se ispisuju tragovi odigranih borbi. Tako nam se u prolazu kroz bokserski svet Pola Polanskog ukazuje čitava jedna morfologija unakaživanja i crtanja po telu: rasekotina, rascepa, rana, pukotina, pomodrenja, fraktura.

Na suprotnoj strani, kao opozicija borbenosti i hrabrosti nalazi se nasilje, koje Polanski smatra ne-bokserskim. Neetičnost jačeg, bez mogućnosti borbenog odgovora, predstavlja razlog za prezir. Upravo zbog etičkog kodeksa, pravi bokser je ranjiv u svakodnevnom životu – zbog toga nad njim psihičko nasilje čine oni na koje pazi: žena i deca. Posvećen borbi, u braku on je meta staklenih nogu.

Bokserska ranjivost nije samo supružnička. Bokser je žrtva menadžerske trgovine borcima. Polanski menadžere doživljava kao predatore. Političare, blisku skupinu prethodnoj, prikazuje kao površne dehumanizovane entitete. Najbrojnija je publika, rulja željna bokserske krvi. Bokser je u fokusu, on je razapet između svih ovih ciljnih grupa, jer „svi hoće da vide krv:/ pocepanu obrvu,/ nozdrvu koja visi,/ polomljen nos,// pokidanu usnu,/ polomljene zube,/ iščašenu vilicu,/ izbijeno oko.// Niko ne želi da gleda čoveka/ kome je odbrojano/ sve dok ne iskrvari/ punu kofu krvi.//“ (Polanski 2014: 36).

Slabi su na obodima ringa. Slabi su na obodima društva. Margina se u poetici Polanskog opisuje na više planova: rasnom, ekonomskom, polnom, rodnom, ejdžističkom. Prokazani rubovi se na bliskom tekstualnom rastojanju slažu. U jednom lirskom subjektu nalaze sledeći marginalini identiteti: Rom, beskućnik, starac, logoraš, siromah, bolesnik: „Posle rata nije mogao da istrpi/ da ga policija bije./ Previše ga je podsećalo/ na Gestapo i Aušvic.// Bio je 16 godina u češkim zatvorima/ zbog opiranja./ Panduri ga nisu poštovali/ jer je Ciganin.//“ (Polanski 2014: 74).

Otvorenost Polanskog prema rodnim i queer temama ima za posledicu ukazivanje na lažnu i iskonstruisanu brižnost majke (supruge) na jednoj strani i na ograničenost muškog, polnog, homofobnog konstrukta, na drugoj. “Smekšavanje“ se odnosi na boksersku rodnu transformaciju kao posledicu bračnog kompromisa i tolerancije. Sve borbene, muške atribute: pitbula, petlove i alkohol gospodar(ica) kuće uklanja ili ublažava.

Drugu dimenziju prikaza roda Polanski daje sa namerom da pokaže da je za borbu od suštinske važnosti stanje duha a ne pol, rod, seksualno opredeljenje i slično. Zbog toga Polanski kaže da je “Najžešći čovek koga sam sreo“ transvestit Džordž u kome se na psihičkom planu hermafroditski spajaju snaga, čežnja, nepobedivost, uznemirenost, žestina, nežnost. Skrajnutost zbog roda na međi Polanski taksativno navodi kao nemogućnost profesionalnog ostvarenja ovakvog borca, te njegovu fizičku eliminaciju u mračnim ulicama: “Džordž je završio,/ hodajući među udžericama,/ tražeći ljubav.// Banda ga je ščepala,/ ali siguran sam da je pao/ zamahujući// sa oprostom u srcu.“ (Polanski 2014: 57).

Skokovito se Polanski kreće po marginalnim poljima u svojoj poetici. Ejdžizam, pojava diskriminacije starih osoba, zauzima bitno mesto u zbirci. Njegovi starci su nekadašnji borci, bokseri, koji borbu još uvek nose u srcu. Njihov neprijatelj je nevidljiv i podmukao, to je vreme. Kamiondžije im ne staju, novi mladi sažaljevaju starce karfiolskih ušiju, sputanih refleksa oni gube svoje poslednje životne runde – postaju hronično usamljeni.

Bokser je uvek sam. Polanski podcrtava da “neki misle / da je beli ring / najusamljenije mesto na svetu.// (…) Bokseri su usamljenici./ Znaju kako je/ biti sam.// Jeftina soba./ Četiri zida./ Nikog da se popriča.// To je samoća,/ pravi pakao/ usamljenosti.// Bpokseri vole da se bore/ jer makar tu je neko/ za komunikaciju.// (…) Za borca/ ring je dom/ koji je hteo // koji je nedostajao.“ (Polanski 2014: 45). Samoća je tihi ubica, ali jedino mesto gde čovek može svesno da izvlači iz sebe. Egzistencijalno, snaga nije u Bogu, njega nema. Sveštenička mantija samo je ljuštura. U njenoj unutrašnjosti, u svešteniku-kumu Polanski vidi takođe boksera, koji ga fizički maltretira, provocira i čiji izazov na kraju i savladava.

Veliki je izazov savladati obilje tema, pesničkih postupaka koji pruža Polanskov jednostavni pesnički stil. U slojevima ispod površinskog teksta nalazi se bokserska pesnička tradicija. Boks je bio inspiracija mnogim antičkim piscima, poput Homera, Vergilija i Pindara, pisca oda bokserima, olimpijskim pobednicima. Boks je bio predmet Platonovih filozofskih kontemplacija. U novijoj istoriji književnosti, rasejavanje bokserske tematike imamo kod, Džordža Bernarda Šoa, Džeka Londona i Ernesta Hemingveja. Boks su kao sredstvo kojim književnost može da prodre u život videli i dadaisti Dragan Aleksić i Artur Kravan, koji su, u dresu i sa rukavicama, svoje pesničke nastupe performativno doživljavali kao boks-mečeve. Polanski se, u obilju bokserskih reference okreće živim borcima, tako da su njegovoj zbirci pesničke slike-omaže dobili Ingemar Johanson, Džo Frejzer, Džordž Forman, Muhamed Ali, Roki Marsijano, Džo Luis i Kid Rivijera.

Putevi referenci koje nam Bokserske pesme širokogrudo otvaraju, višestruko se granaju. Na tim putevima, kao turisti, možemo sresti i Ginzberga, Kesidija, Keruaka. Ti putevi zovu da se nomadski, uputimo i ka nekim drugim odredištima – ka Jerusalimu[2], na primer ili ka Angoli[3]. Otvorenost Polanskovog pesničkog sveta ostavlja nam slobodu da lutamo.

[1] Bokserske pesme preveo je sa italijanskog jezika Nenad Glišić.

[2] Polansky, Paul, Bus Ride in Jerusalem, Roma Refugee Fund, 2003.

[3] Polansky, Paul, Safari Angola, Samizdat, 2006.