(О)сећања – Тамара Делић

ГАЛЕРИЈА СКЦ КРАГУЈЕВАЦ

Изложба (О)сећања, ауторке Тамаре Делићбиће отворена у Галерији СКЦ у уторак, 22. новемbrа 2016. у 20х. Изложбу ће отворити Марија Тодоровић, историчарка уметности. Публика ће изложбу моћи да погледа до 5. децемbrа 2016.

Град је divно примамљив. Попут вештог трговца нуди слатке ствари које је готово немогуће одбити.
Позива и увлачи у себе. Обећава све, обећава у великим количинама.
Даниел Ковач, Логика реке, пруге и отпада

Тежња за иновацијом, експериментом и променом саставни је део младалачког ентузијазма. Такав покретачки дух прожима радове Тамаре Делић, уметнице која употребом не-класичних средстава искушава устаљени концепт графике као уметности штампе на папиру. У радовима насталим у периоду од 2012. до данас, исписане су странице визуелног дневника, чијим садржајем доминирају успомене на места виđена током путовања. Иако је фотографија послужила као предложак, а ритмичко низање графика малог формата подсећа на листање фото-албума, естетизована документарност је само један сегмент овог слојевитог наратива. Назив изложбе (О)сећања, игром речи указује на кључне појмове у чијем пресеку се открива поетски дискурс Тамариних радова. Архитектонска баштина посећених градова дата у фрагментарном запису, филтрирана је кроз сензитивни део меморије. Тај процес резултирао је интервенцијом у виду слободно постављеног линераног и површинског знака. Фасаде чувених цркава, палата и других јавних здања пројектоване су у аутономне ликовне форме, а њихова монументалност уступа место суптилном лирском изразу. Фиренца, Љубљана, Венеција, Москва, Сијена постају асоцијативни топоними имагинарног простора који је тек крхком споном повезан са првобитном географском одредницом.

Тамара говори о непостојаности сећања. Оно је променљиво, зачето утиском, граđено потоњим искуством, обојено стањем духа. Сећање настаје, бледи, обнавља се, ишчезава, јасно је или магловито, постоји или не постоји… Оно је уточиште, место спокоја, доказ постојања, архивски прилог за есеј о идентитету, или пак извор немира, траг догаđаја који бисмо радо уклонили. Настали радови представљају схематизовану мапу пута који повезује један поглед у прошлости и мисао у тренутку стварања дела, “јер прича о сећању је прича о гледању“[1]. Фотографски прецизно сећање временом се сведе на неухватљиви емотивни осећај који евоцира доживљај одреđеног простора, осећај који Тамара визуелизује у енергетском пољу сатканом од апстрактних и полу-апстрактних облика. Уметница такоđе релативизује мит о физичкој и симболичкој вредности камена, материјала чија чврстина обећава зидање споменика за вечност. Сећање топи камен, претвара га у меку и флуидну форму, која као и све остало подлеже закону ефемерности. Са друге стране, сама техника литографије којој је уметница посвећена, садржи у себи исту иронију: камена матрица је палимпсест на којој једниствена и непоновљива ликовна замисао живи кратко, потом бива уклоњена и замењена новом. Графичка подлога у виду пластичне фолије наглашава амбивалентност измеđу постојања и нестајања и функционише као активан чинилац у процесу де-материјализације. Њена прозирност стављена је у службу несталне и опсенарске природе сећања, склоне brисању старих и учатавању нових садржаја. Естетски исказ близак ставу Бориса Будена да је прошлост неизвеснија од будућности.

Ипак, у Тамарином раду нема меланхолије и ламента над пролазношћу. Нежан колорит зрачи оптимизмом и радосним усхићењем, сведочи о детињој радозналости, луталаштву и открићима. Сваки град доноси другачију импресију чији тон се препознаје у “ваздуху, бојама, звуцима, светлу, мирису, простору и атмосфери уопште“[2]. Ови љупки и племенити призори јесу стилске фигуре настале у динамичном и непредвиdivом плесу памћења и заборава, два потпуно равноправна и легитимна пола сећања, две супротности које се не поништавају, већ граде активну равнотежу усклаđених сила. Било да су последица случаја или намерне селективности, стилизовани оbrиси градова за Тамару Делић су пре свега драге успомене. Трагањем за новим просторима уметница сугерише причу о ауторефлексивној потрази за унутрашњим просторима сопства и открива космополитски дух Čовека који је “номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим“[3].

Мирослав Сапунџић

Тамара Делић роđена је у Осијеку 1987. Графику студирала на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Зорана Тодовића. Основне академске студије завршава у јуну 2010. Исте године уписује мастер студије и завршава их 2012. на Академији уметности у Новом Саду под менторством Зорана Тодовића (смер графика). Бави се графичким дизајном.

Самосталне изложбе:
Матер изложба Простор и време места, Академија уметности Нови Сад, мај 2012.
Измаштани градови, Мали ликовни салон Нови Сад, јун 2013.

Изаbrане групне изложбе:
Блиско и различито, Академија уметности Нови Сад, 2011.
Изложба мастер студената графике Наде, Графички колектив, Београд 2011.
Изложба групе Синергија, Народни музеј, Зрењанин 2011.
В Еџ Yу за графику на тему Сањарења, Галерија СКЦ Нови Београд 2011,
Изложба мале графике, Графички колектив, Београд 2011.
Меđунаредна изложба минијатуре, Галерија Траг, Београд 2011.
Меđународно бијенале минијатуре, Дом културе Горњи Милановац, 2012.
Мајска изложба графике, Графички колектив, 2012.
ВИ Еџ Yу конкурс за графику, Галерија СКЦ Нови Београд. 2012.
Изложба мале графике, Графички колектив, Београд 2015.
Меđународно бијенале уметности минијатуре, Дом културе Горњи Милановац, 2016.