ОПИС РУКОПИСА – Мозаици Петар Вујошевић

Мозаици Петра Вујошевића плене дискретном једноставношћу форме, али није тако једноставно допрети до њих. Попут питијских пророчанстава, чине се лако досежним, готово надохват јасног разумевања, да би нам већ у следећем тренутку посматрања мирно и са хладноћом камена наговестили да се у њима ипак крије много тога неухватљивог и уму и речима. Опиру се сувопарној интелектуализацији и дозвољавају приступ само непосредном опажању, смиреном, изоштреном и ослобоđеном сувишних представа и очекивања. Као и савремени мозаик уопште, Петрове радове је могуће тумачити у разним кључевима: са позиција ликовне критике, историје уметности, семиотике и симбологије, чак и археологије. Но, ако им се већ морају приписати некакве речи и тумачења, биће довољно осврнути се на неколико референтних тачака које, чини ми се, одреđују оквир Петрових мозаика – како онај видљиви, тако и невидљиви.

Пре свега, ту је камен, који је у целокупном опусу Петра Вујошевића много више од пуког материјала. Већ и својим именом предодреđен за њега (пéтрос на грчком значи камен), поникао у стеновитом кршу безвремених црногорских пејзажа, уметник је од раних дана развио несвакидашњу присност с каменом. Његов однос према камену чудновато је непосредан: кад говори о њему, о његовим бојама и преливима у променљивој светлости, о граđи и текстури, стиче се утисак да говори о живом бићу. И заиста, камен је за Петра само привидно мртав, као што је то показао и Орфеј када је музиком покретао непомично стење. Ту исту древну моћ Муза, опус мусивум, користи и Петар Вујошевић да пред нама покрене и оживи своје мозаике, да им зада ритам који тек треба открити пажљивим подешавањем сопствених фреквенција.

…

Можда је, меđутим, важније споменути још један елемент Петрових мозаика, онај с којим уметник одлази најдаље у дематеријализацији, или можда пре у обједињавању онога доле са ониме горе: то је употреба текста. Ту су важна два момента: порекло текста и текст сам по себи. Реч је о копији Горског вијенца штампаној на провидном папиру и комбинованој на различите начине са другим елементима мозаика. Али то није обична копија; њен оригинал је аутограф из фототипског издања Горског вијенца. Слова која промичу Петровим мозаицима, ступајући у разне просторне игре са каменом и металом, рукопис су самога владике, те чудне и фасцинантне фигуре, како га назива Аница Савић-Ребац. Ту се сусрећу два Петра, оба поникла на камену и у извесном смислу одреđена њиме, у неком свом ванвременом дијалогу чији се тек одјеци могу ухватити, и то само понекад. Далеко бисмо отишли детаљно разматрајући све утицаје Његоша на стваралаштво Петра Вујошевића, све њихове додирне тачке, које су, уосталом, из свега досад реченог очигледне, а из Петрових мозаика још очигледније. Осим неспорне ликовне изражајности самог рукописа, који се пружа у стубовима и тече око већих мозаичких маса као какво море речи, саме се од себе јављају помисли на свети текст, магијски текст, некакав заумни нацрт који тешко да ће ико икада до краја дешифровати. А сам по себи, какав год био и о чему год говорио, текст је сушта супротност камену: тај (после музике) најапстрактнији, најнематеријалнији артефакт људског духа лебди у неком тешко одредљивом простору изнад знакова који га фиксирају. И можда управо у томе Петрови мозаици достижу свој најдаљи домет: попут оног каменог неба, они мире оно најконкретније са најапстрактнијим, обједињују супротности у целину која тако постаје слика живог космоса, праћена слутњама о ономе што је изван њега. Тај дискретно и ненападно изведени мyстериум цониунцтионис, тај готово алхемијски подухват, дозвољава нам да понешто закључимо о уметниковом поимању сопственог стваралаштва: оно за њега није пуки друштвени ангажман, одељен од најдубљих личних импулса и сведен на одреđени социјални калуп; оно је живо трагање за смислом и пут унутрашњег сагледавања. Повлашћени смо што уметника гони јак импулс да то трагање материјализује. Камен мудрости Петра Вујошевића на срећу није само симбол; он је и сасвим конкретно ту пред нашим очима и отворено нас позива да му приступимо.

Ноел Путник

Петар Вујошевић, роđен у Никшићу. Живи и ради у Бару и Београду. Дипломирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду и магистрирао на истом факултету зидно сликарство. Дипломирао журналистику на Факултету политичких наука у Београду. Čлан УЛУЦГ-а, УЛУПУДС-а, АИМЦ-а ( Меđународно удружење за модерни мозаик). Пре четрнаест година основао групу Аметист са још троје мозаичара. Самостално излагао у Бару, Београду, Будви, Подгорици, Панчеву, Зрењанину. На фестивалу ”Барски љетопис” реализовао ауторске пројекте: ”Један други свијет”, ”Да, вода”, ”Легенда о гвожđу” и ”Камен је знамен”. Са групом Аметист реализовао је 33 изложбе кроз пројекте: Сазвучје савременог, античког и рановизантијског мозаука, Омаж Александру Томашевићу, Савремени мозаик, Мозаик малог формата, Конкретно-апстрактно, Албум мистеријских животиња. Организовао и водио многе радионице мозаика. Излагао на преко 100 групних изложби.

контакт:
е-маил: петар.вујосх@гмаил.цом