„Kozinski“ Vojislava Bešića u SKC Kragujevac

Drugi roman Vojislava Bešića, pisca, muzičara, svetskog putnika i stomatologa pod naslovom „Kozinski“ biće predstavljen u SKC Kragujevac, 9. maja 2013. godine u 19 sati.
Roman će predstaviti autor uz voditeljsku i čitalačku podršku Nenada Glišića.

O romanu „Kozinski“ ovako je pisala Nina Živančević

Romani u prvom licu cesto prete da postanu dosadno i nečitko, čitaj ispovedno štivo, jer prate živote nama nepoznatih i uglavnom neprepoznatljivih likova, osim kada je u pitanju izuzetan život jednog potpuno neobicnog, atipičnog autora kakav je Vojislav Bešić. Već u autorovom prvom romanu « Gringo », gde autor opisuje svoj meksički život tj. putovanje, suočili smo se sa izuzetno jakom narativnom snagom pripovedača, koji je sa izvanrednom lakoćom i sugestivnošću, ritmički kratkim rečenicama ispripovedao neke veoma teške i komplikovane trenutke svoje životne priče. Njegov novi roman « Kozinski », koji nije isključivo priča o rokenrolu i muzici -napisan je pak jezikom muzičke sekvence- na trenutke čujemo zvuke « free jazz »-a, ili rokenrola, ponekad on zvuči kao bluz a ponekad je nesnosna graja post pank i tehno generacije. Medjutim, moc i snaga njegovog pripovedanja sadržani su ne samo u inovatorskoj, enigmatičnoj partituri kratkih dijaloga kojima Besic pripoveda svoj nomadski zivot,« apsurdne dogadjaje, malo u Pragu malo u Njujorku », već u razlogu javljanja svih tih događaja koji predstavlja pravu sadrzinu njegovog romana. I bez onog « j’accuse », » ja optužujem » koje neminovno nalazimo u svim ratnim i posleratnim pričama, Bešić nam približuje pravi razlog svog lutanja i stranstvovanja koji retko čak imenuje, osim u trenutku kada ga sapatnik u njujorškom zatvoru poslovično priupita « ti bi verovatno voleo da si sada kuci, u svojoj zemlji, jel da ? », a autor mu gorko ironično odgovara « …pa i ne baš ».
Eho tog beznađa osetili smo svi mi, raseljena lica koja su boravila van zemlje u poslednjoj deceniji proslog i u prvoj deceniji ovog veka, ali su ga samo neki od nas, poput Bešića tako dobro, nepatetično i gotovo volšebno vešto formulisali.
Naravno, u romanu se nižu ostrvca-oaze seksa, droge, muzike i veselih događanja, ali sva ta događanja imaju pomalo ukus « izgubljene generacije » Ficdžeralda i Hemingveja gde se svi, a u suštini niko u njima dobro ne zabavlja. Roman počinje opisom Kozijevog bega iz totalitarne diktature, ulaskom glavnog junaka i njegove devojke u voz u kome mu staljinistička policija oduzima sav novac na granici, ali likovi su rešeni da istraju i krenu u novu budućnost, « rekom bez povratka ». Oni ubrzo stižu u « ludi Prag » devedesetih gde se gutaju amfetamini i tripovi razblaženi pivom i gde je jedini moralni kodeks tonjenje u zaborav, gde se lako menjaju pol i seksualno opredeljenje i gde duga kosa i crna kožna odeća predstavljaju pasoš za ulazak u zonu gde lik moze biti prihvacen , cenjen i osmišljen.
Praška ljubav i novonastala prijateljstva odvode Kozija u Ameriku, tačnije u Njujork, razuzdani megalopolis sa početka veka, opisan već u mnogim protoromanima sličnog tipa i opredeljenja. Dalja događanja u romanu pratim zaustavljenog daha, većinu protagonista prepoznajem i sećam ih se tako, hodajuci oštricom Bešićeve oštre proze- on ih opisuje onakve kakvi jesu, lišen patetike i bespoštedne samilosti. Likovi o kojima piše su izuzetni jer borave u sutonu čovečanstva, priznajem ni sama se ne bih bolje izborila sa tako teškim i drastičnim materijalom! Bešićeva proza dostiže visinu Bukovskog i Fantea jer na lak i duhovit način korača kroz mulj ljudske egzistencije, kroz kal svih tih pejzaža obasjanih suncem.Vezivno tkivo ovih kratkih i lirski napisanih poglavlja je poetsko i majstorski istkano, kao u poglavlju « Golub, krevet, sivilo i zaledjeni sims » gde autor sa neverovatnom grubošću i neznošću tumači sivilo postmoderne egzistencije koja se metaforično topi u pahulji snega, duvanskom dimu, lošem seksu i beznadežnom golubovom letu. Kao prvi prevodilac Bukovskog na srpski, sa sigurnošću mogu da tvrdim da kakofonija Bešićevih likova i događaja ovde dostiže visinu proze velikog američkog autora.
Njegov travestit i njujorska prostitutka, pak, ne prelaze u ekspresionističku karikaturu Georga Grosa jer ih spasava autorova humana vizija, vrlo bliska Hjuber Selbijevom « Poslednjem skretanju za Bruklin », njegovi narkomani nas pozivaju da uronimo u prozu Vilijama Barousa, ili jos bolje u priče Herberta Hankija koji nakon neke jezive njujorske noći ima snage da se zagleda u lepotu novog praskozorja Bronksa, Menhetna ili Bruklina u trenutku kad ništa čovečno noć nije ostavila iza sebe. I svakoga jutra tu mučninu noći ispira lepota novog dana u kome čovek cvili, ili kad kod Bešića progovara pas, jer je on ostao jedini kao biće kome je preostao govor u trenutku kad svi ljudi oko njega laju i reže.
Postoji trenutak u romanu kada tekst postaje nadrealisticki triler, ispunjen ubistvom i imaginarnom potragom za zločincem. Trenutak u kome autor ostavlja hiperrealizam američkih autora i postaje blizak nasleđu Kafke, Gogolja, Peljevina. To je možda i trenutak kada se on vraća imaginarnom i stvarnom domu; mozda je to trenutak u kome mu se vratila senka, koja se od njega u jednom času njegove polovne egzistencije odvojila od njega. I najrazumnije biće koga je susreo na svom odista dugom putovanju inicijacije, crni pas Jama, naređuje instiktivno « Slusaj…moramo da palimo odavde » je pre svega glas predaka, koji se javlja u trenutku kada je protagonista već poverovao da je prestao da postoji.