„Козински“ Војислава Бешића у СКЦ Крагујевац
Други роман Војислава Бешића, писца, музичара, светског путника и стоматолога под насловом „Козински“ биће представљен у СКЦ Крагујевац, 9. маја 2013. године у 19 сати.
Роман ће представити аутор уз водитељску и читалачку подршку Ненада Глишића.
О роману „Козински“ овако је писала Нина Живанчевић
Романи у првом лицу цесто прете да постану досадно и нечитко, читај исповедно штиво, јер прате животе нама непознатих и углавном непрепознатљивих ликова, осим када је у питању изузетан живот једног потпуно необицног, атипичног аутора какав је Војислав Бешић. Већ у ауторовом првом роману &лаqуо; Гринго &раqуо;, где аутор описује свој мексички живот тј. путовање, суочили смо се са изузетно јаком наративном снагом приповедача, који је са изванредном лакоћом и сугестивношћу, ритмички кратким реченицама исприповедао неке веома тешке и компликоване тренутке своје животне приче. Његов нови роман &лаqуо; Козински &раqуо;, који није искључиво прича о рокенролу и музици -написан је пак језиком музичке секвенце- на тренутке чујемо звуке &лаqуо; фрее јазз &раqуо;-а, или рокенрола, понекад он звучи као блуз а понекад је несносна граја пост панк и техно генерације. Медјутим, моц и снага његовог приповедања садржани су не само у иноваторској, енигматичној партитури кратких дијалога којима Бесиц приповеда свој номадски зивот,&лаqуо; апсурдне догадјаје, мало у Прагу мало у Њујорку &раqуо;, већ у разлогу јављања свих тих догаđаја који представља праву садрзину његовог романа. И без оног &лаqуо; ј’аццусе &раqуо;, &раqуо; ја оптужујем &раqуо; које неминовно налазимо у свим ратним и послератним причама, Бешић нам приближује прави разлог свог лутања и странствовања који ретко чак именује, осим у тренутку када га сапатник у њујоршком затвору пословично приупита &лаqуо; ти би вероватно волео да си сада куци, у својој земљи, јел да ? &раqуо;, а аутор му горко иронично одговара &лаqуо; …па и не баш &раqуо;.
Ехо тог безнаđа осетили смо сви ми, расељена лица која су боравила ван земље у последњој деценији прослог и у првој деценији овог века, али су га само неки од нас, попут Бешића тако доbrо, непатетично и готово волшебно вешто формулисали.
Наравно, у роману се нижу острвца-оазе секса, дроге, музике и веселих догаđања, али сва та догаđања имају помало укус &лаqуо; изгубљене генерације &раqуо; Фицџералда и Хемингвеја где се сви, а у суштини нико у њима доbrо не забавља. Роман почиње описом Козијевог бега из тоталитарне диктатуре, уласком главног јунака и његове девојке у воз у коме му стаљинистичка полиција одузима сав новац на граници, али ликови су решени да истрају и крену у нову будућност, &лаqуо; реком без повратка &раqуо;. Они уbrзо стижу у &лаqуо; луди Праг &раqуо; деведесетих где се гутају амфетамини и трипови разблажени пивом и где је једини морални кодекс тоњење у заборав, где се лако мењају пол и сексуално опредељење и где дуга коса и црна кожна одећа представљају пасош за улазак у зону где лик мозе бити прихвацен , цењен и осмишљен.
Прашка љубав и новонастала пријатељства одводе Козија у Америку, тачније у Њујорк, разуздани мегалополис са почетка века, описан већ у многим протороманима сличног типа и опредељења. Даља догаđања у роману пратим заустављеног даха, већину протагониста препознајем и сећам их се тако, ходајуци оштрицом Бешићеве оштре прозе- он их описује онакве какви јесу, лишен патетике и беспоштедне самилости. Ликови о којима пише су изузетни јер бораве у сутону човечанства, признајем ни сама се не бих боље изборила са тако тешким и драстичним материјалом! Бешићева проза достиже висину Буковског и Фантеа јер на лак и духовит начин корача кроз муљ људске егзистенције, кроз кал свих тих пејзажа обасјаних сунцем.Везивно ткиво ових кратких и лирски написаних поглавља је поетско и мајсторски исткано, као у поглављу &лаqуо; Голуб, кревет, сивило и заледјени симс &раqуо; где аутор са невероватном грубошћу и незношћу тумачи сивило постмодерне егзистенције која се метафорично топи у пахуљи снега, дуванском диму, лошем сексу и безнадежном голубовом лету. Као први преводилац Буковског на српски, са сигурношћу могу да тврдим да какофонија Бешићевих ликова и догаđаја овде достиже висину прозе великог америчког аутора.
Његов травестит и њујорска проститутка, пак, не прелазе у експресионистичку карикатуру Георга Гроса јер их спасава ауторова хумана визија, врло блиска Хјубер Селбијевом &лаqуо; Последњем скретању за Бруклин &раqуо;, његови наркомани нас позивају да уронимо у прозу Вилијама Бароуса, или јос боље у приче Херберта Ханкија који након неке језиве њујорске ноћи има снаге да се загледа у лепоту новог праскозорја Бронкса, Менхетна или Бруклина у тренутку кад ништа човечно ноћ није оставила иза себе. И свакога јутра ту мучнину ноћи испира лепота новог дана у коме човек цвили, или кад код Бешића проговара пас, јер је он остао једини као биће коме је преостао говор у тренутку кад сви људи око њега лају и реже.
Постоји тренутак у роману када текст постаје надреалистицки трилер, испуњен убиством и имагинарном потрагом за злочинцем. Тренутак у коме аутор оставља хиперреализам америчких аутора и постаје близак наслеđу Кафке, Гогоља, Пељевина. То је можда и тренутак када се он враћа имагинарном и стварном дому; мозда је то тренутак у коме му се вратила сенка, која се од њега у једном часу његове половне егзистенције одвојила од њега. И најразумније биће кога је сусрео на свом одиста дугом путовању иницијације, црни пас Јама, нареđује инстиктивно &лаqуо; Слусај…морамо да палимо одавде &раqуо; је пре свега глас предака, који се јавља у тренутку када је протагониста већ поверовао да је престао да постоји.