ЖИВОТ И СМРТ ХЕРОЈА. НЕУТРАЛНОСТИ НЕ МОЖЕ БИТИ

Изложба „Живот и смрт хероја. Неутралности не може бити.“ историчарки уметности Јасмине Новаковић, Мине Лукић и Марије Васиљевић биће отворена ууторак, 17. марта 2015. у 19 сати у КОНТАКТ Галерији СКЦ.

Изложба је подстакнута званичним памћењем Иве Лоле Рибара у социјализму, узроцима његовог поступног друштвеног заборављања, као и питањем како данас интерпретирати његов лик и у ком контексту.

Тај „дуг живот“ Иве Лоле Рибара до данас, има најмање три смрти. Прва је она самог поједница (интерпретирана у социјализму као „смрт неумрлог“), друга је „смрт“ Народног хероја, односно његова друштвена и политичка непотребност и заборав (контекст пост-социјализма) и трећа представља крај хероја Великих идеја (контекст „краја утопије“).

Ауторке изложбе одговориће на питања: Како се гради лик хероја у оквиру званичне културе сећања? Шта се дешава са вредностима које он представља када се друштвено-политички контекст промени? Да ли смо данас сведоци смрти великих идеја, идеала и нестанка хероја? Ако нисмо, ко су хероји данас и по чему се разликују од хероја у прошлости?

Ауторке изложбе, Јасмина Новаковић, Мина Лукић и Марија Васиљевић, основне студије завршиле су на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, где су тренутно на докторским студијама. Сараднице су Центра за музеологију и херитологију на истом факултету.

Изложба ће бити отворена до 15. априла 2015. Изложбу је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Продукција изложбе – Дом културе Студентски град Београд.

ЖИВОТ И СМРТ ХЕРОЈА

„Неутралности не може бити.“

Изложба „Живот и смрт хероја. Неутралности не може бити.“ резултат је истраживања визуелних репрезентација и идеја Иве Лоле Рибара у култури сећања социјалистичког и постсоцијалистичког периода. Циљ изложбе је контекстуализација и актуелизација живота и дела Иве Лоле Рибара, с намером да у његову ,,биографију“ укључимо и интерпретације после његове смрти. Иво је роđен у Загребу, а одрастао у Београду, у згради данашње предшколске установе „Лола“. Његови биографи, пре свега Јозо Петричевић, наглашавају одрастање у граđанској породици активног друштвеног живота, у окружењу које је подстицало критичко мишљење. Као средњошколац и студент чита не само марксистичку литературу, већ и књижевне ауторе, често у оригиналу. На студијама се ангажује у писању уводника за часопис Студент као и у студентским простестима. У истом тренутку постаје члан, тада илегалне, комунистичке партије и СКОЈ-а. Био је представник југословенске омладине и Југославије на Мировним омладинским конференцијама у Бриселу, Женеви и Паризу у другој половини тридесетих, залажући се за уједињење омладине на антиратној основи, без обзира на идеологију, веру и националност. У току рата наставља рад на организовању и активирању младих у рату и сам учествује у организацији устанка. Непосредно после погибије на Гламочком пољу 1943. године , његова смрт се већ интерпретира као „смрт неумрлог“. У истим интерпретацијама пример његовог живота и смрти истакнуте су као стални узор младим генерацијама, док његово дело постаје нераскиdivо од дела Партије[1]. Главне тачке неговања званичног сећања на Иву Рибара у социјалистичкој Југославији, јесу споменик и меморијални музеј на Гламочком пољу, као и Гробница народних хероја у Београду. Са променом друштвено-политичког контекста, трансформисало се и званично памћење. Музеј у Гламочу је девастиран у рату и данас је у власништву војске, а споменик и спомен плоче на путу до истог су запуштени. Гробница народних хероја је изгубила референцијано место на мапи истакнутих градских места сећања, Основна школа Браћа Рибар враћа меđуратни назив Краљ Петрар Први 1993. године, а Улица Иве Лоле Рибара назив Светогорска. Са друге стране, у случају колекционара и популарне културе, визуелне репрезентације Лолиног лика мењају значење и функцију – постају леп примерак колекције или декорација кафанског ретро амбијента.

Тај „дуг живот“ Иве Лоле Рибара до данас, има најмање три смрти. Прва је она самог поједница (интерпретирана у социјализму као „смрт неумрлог“), друга је „смрт“ народног хероја, односно његова друштвена и политичка непотребност и заборав (контекст пост-социјализма и дискурса транзиције) и трећа представља крај хероја Великих идеја (контекст „краја утопије“).

Да ли херој може преживети те три смрти? Ко (п)остаје после? Који је његов значењски потенцијал данас? Позив на колективни активизам, солидарност, удруживање око заједничких циљева, јесу идеје које препознајемо увидом у живот Иве Лоле Рибара. Оне могу бити двоструко перципиране. Гледано из једног угла, можемо их приписати специфичном историјском контексту и тренутку, али исто тако оно што називамо духом времена може служити као оправдање за изостанак и непрепознавање потребе за сличним активизмом данас. Атмосфера је таква, како опажа Ален Бадју, да стварање новог човека у политици више никога не занима. Ове визије, он даље констатује, могу се остварити различитим генетским манипулацијама, али тај преоbrажај ако би се и десио, био би другачије природе јер је генетика дубоко аполитична.[2]

Поднаслов изложбе јесте реченица преузета из текста Иве Лоле Рибара који расправља о одговорности и обавези појединца да се одреди спрам друштвено-политичке стварности, у конкретном случају, спрам фашизма.[3] Да ли овај захтев можемо поставити данас? Да ли је превазиđен концепт друштвено одговорног појединца, оног који разматрање питања друштвене стварности и заузимања одреđеног става спрам исте узима као своју дужност? Друштвени активизам, учешче на Меđународним омладинским конференцијама за мир пред сам рат и у студентским протестима тридесетих година, рад и живот у илегалности и у ратним околностима једног младог човека, као што је био Иво Лоло Рибар, делују као део нарације која је у функцији идеализације и глорификације његовог лика као хероја. Како се историја посматра кроз улоге победника и губитника, социјализам заједно са свим својим актерима, укључујући и Иву Лолу Рибара, данас је у теснацу ових крајности.

[1]Милован Đилас, Čланци 1941-1946, Београд 1947, 97-100.

[2]Ален Бадју, Двадесети век: питање метода, Čасопис Прелом br. 5, 46.

[3] Реч је о тексту Фашизам и култура, у коме споменуту реченицу, Иво Лоло Рибар допуњује цитатом : Јер „ чак и у етичком смислу, неутралност не постоји за инdivидуу. Онај који неће да дела, дела самом чињеницом своје неактивности; његово деловање, као И његово уздржавање, обавезује његову савест. Нико се не може уклонити одговорности, под изговором да од једног човека не зависи судбина света“.