ЖИВОТИНЈЕ – Михаило Васиљевић

КОНТАКТ Галерија СКЦ Крагујевац
ЖИВОТИНЈЕ –  Михаило Васиљевић, уторак 1. децембар 2015. у 20х. 

Изложба Животиње, аутора Михаила Васиљевића биће отворена у КОНТАКТ Галерији СКЦ, у уторак 1. децемbrа 2015. у 20х. Изложба ће трајати до 25. децемbrа 2015.

Иако се начин на који зависимо од животињског света знатно променио од времена првих пећинских цртежа, сликовно представљање животиња и даље је јасан показатељ стања наше врсте. Овај рад је својеврстан каталог играчака – малих [2–10 цм], пластичних, реалистички моделованих фигурица. Главне карактеристике безbrојних варијација ових производа, које на глобално тржиште пласирају непознате кинеске компаније, јесу мала величина и грешке у изради, које су у супротности са њиховим фотографским реализмом. Позе и покрети фигурица настали су по узору на фотографије правих животиња и ове макрофотографије јесу својеврсно враћање – не на стварне животиње, већ на њихове фотографске представе. С обзиром на драстично увећање (на финалним фотографијама играчке су увећане од 10 до 50 пута), у центар пажње долазе детаљи који се приликом обичног гледања не виде. Несавршеност која на овај начин постаје видљива директно кореспондира са вештачком сликом живог света – неопходном утехом за еколошку катастрофу у којој сви учествујемо.

Визуелна хиперболичност фотографија одговара застрашујућој представи животиња коју дају саме фигурице. Било да се читају кроз поље екологије, психологије или економије, фотографије Животиња јесу амбивалентни узорци извучени из бесконачног ланца неограничене потрошње слика и производа. У време када је, уз помоћ напредних технологија, животињско месо постало маса не сасвим различита од пластике, ове фотографије имају злокобну симболичку вредност за будуће разумевање минијатурног значаја живог света.

Михаило Васиљевић 2014.

—

[…] Моделовање пластичних фигурина животиња део је дуге историје човековог посматрања фауне и стварања њене визуелне репрезентације у покушају да јој се приближи, да је разуме и напослетку да је савлада и контролише. Од најранијих пећинских цртежа, та слика и свакако њена намена су се континуирано мењале, увек у блиској релацији са контекстом времена, географског подручја и тековинама цивилизацијског прогреса. Данас су ове представе најпре условљене, као и све остало, рапидним развојем технологије и могућностима манипулације дигиталном сликом, оличеним и у неким бизарним примерима попут сајта Суитцх Зоо, где уз неколико потеза мишем посетилац, из чисте забаве, рефигурацијом делова тела животиња може да креира нове анималне врсте. У специфичном  фотографском поступку, бележењем детаља несавршености израде, „анатомских“ грешака кинеских  играчкица, Васиљевић управо отвара нека од питања нашег комплексног и често контрадикторног односа према животињском свету. Аутор их разматра са различитих аспеката, најпре у контексту последица друштвених, научних, техничких достигнућа и промена које у данашње време  кулминирају озбиљним, чак драматичним нарушавањем сваке везе која је раније постојала измеđу човека и природе. „Зашто гледамо у животиње?“, запитао се у култном истоименом есеју теоретичар, писац и арт критичар Јохн Бергер, објашњавајући како су токови индустријализације и уbrзаног урбаног развоја довели до физичке и друштвене маргинализације животиње. Она је постала биомашина, забаван садржај, успомена човека на његово некадашње непосредно окружење, немоћна више, како каже Бергер, да одреагује на наш поглед: „Ту лежи крајња консеквенца њихове маргинализације. Тај поглед измеđу животиње и човека, који је можда одиграо кључну улогу у развоју људског друштва, и са којим су, у сваком случају, људи живели до пре мање од једног века, је нестао” [Јохн Бергер, Wхy Wе Лоок ат Анималс].

Радикалне трансформације и нова дистанцираност долазе са виртуелним добом и нашим посматрањем и доживљајем свега, укључујући и животиње, кроз компензационе слике истих.  Социолошкиња Линда Калоф у опсежној студији Лоокинг ат Анималс ин Хуман Хисторy, у осврту на актуелни тренутак, примећује да је губитак аутентичности животиња оно што највише узнемирује, доприносећи њиховом даљем отуđивању и напослетку нестанку, са великом вероватноћом да ће једног дана, слично као у научно-фантастичној причи Пхилипа К. Дицка До Андроидс Дреам оф Елецтриц Схееп?, око нас шетати само као симулације. Моделоване према фотографском предлошку,  у материјалу који је постао један од синонима за еколошку катастрофу, животиње на Васиљевићевим фотографијама немо позирају у свој својој артифицијалности и гротескности. Оне су више него директно сведочанство о времену константне компетиције економских система, миграције из реалног у виртуелно, оне постају снажна метафора за људску природу, нашу амбициозност, немилосрдност и жељу да контролишемо, манипулишемо и освајамо свет око себе.

Из текста Мирослава Карића, „Животиње: Михаило Васиљевић“, 2013.
 

Михаило Васиљевић (Београд, Србија, 1981) је дипломирао 2005. године на Катедри за фотографију, Академија уметности БК, Београд. Мастер студије Теорије уметности и медија завршио 2009. године на Универзитету уметности у Београду.

Скорашње изложбе: Дифферент Wорлдс, Галерија Пхотон, Љубљана, Словенија; Транс. [соло], Галерија Ремонт, Београд, 2015; Цонвергенце ПХX-БГ, АСУ Арт Мусеум Галлерy, Феникс, Аризона, 2014; Српска митологија [соло], Галерија Центра за културу Сопот, 2013; Р. В. најбоље зна [соло], Савремена галерија, Зрењанин, 2013; Фотодокументи 02, Салон Музеја савремене уметности, Београд, 2012; Животиње [соло], Градска галерија, Пожега, 2012; Сyмбиосис, БЈЦЕМ фестивал, Солун, 2011.
Од 2009. године предаје на Катедри за визуелну уметност, НОВА академија уметности, Београд. Од 2011. године ко-оснивач и ко-уредник Центра за фотографију (заједно са Иваном Петровићем). Пише о различитим аспектима фотографије.