Десет година бенда “Тхе Но Смокинг Орцхестра”
ГОСПОДАРИ ГЛОБАЛНОГ УРНЕБЕСА
Петар Поповић
Одвојени од сваке цркве и догме шоу бизниса Тхе Но Смокинг Орцхестра су битна појава антиглобалистичког музичког покрета и својеврстан парадокс средине из које долазе. Познатији су и признатији у свету него у земљи коју с успехом прославлају. Њихових првих десет година са „унза унза“ распојасаним звуком, ритам гитаре код свирања brзог двочетвртинског ритма српског кола, заправо распамећена „балканска верзија румбе“ која неким чудесним везама спаја рок искуство, цигански штимунг и шумадијску двојку са ширим уметничким концептима двадесетог века, доказује да у времену све већих неразумевања постоји плесна музика са неодољивим садржајима против које нема одbrане, јер „непостоје те ноге које могу остати мирне“.
ТхеНо Смокинг Орцхестра комуникација са светом, заснована на музици и представи, иде на слику и звук без посебног инсистирања на једном завичају. Збир пиксела и фреквенције тог спектакла не нагони публику да кроз оbrазовање и своје знање трага одакле та музика долази, него да кроз доживљај звучног урнебеса препознаје властито срце, душу и заборављена осећања.
Публика широм континената разуме Тхе Но Смокинг Орцхестра иако не разуме текстове њихових песама. Што каже аутор Др Карајлић: “Не разумеју ни Вердија, па сви певају „Хор Јевреја“ из Набука, јер знају мелодију.“ Направили су комуникацију са целом планетом са, условно речено, новом музичком понудом, препуном феномена слике и звука, у којој енергија и веселост замењују очекиване стандарде успешних формула популарне културе.
Енергетски набој много је јачи него што је икада био током 25 година оригиналног Заbrањеног пушења или Тхе Но Смокинг Орцхестра. То је парадоксално због чињенице да чланови имају дупло више година него кад су кретали у музику. То је последица доbrо сложеног читавог једног спектра ствари. Измеđу осталог и чињенице да сада боље свирају, мада и даље нису превише музичари за филхармонију. Као свираче за озбиљне задатке кандидује их искуство из кафана, џез клубова и са разних рокенрол бина. С друге стране сама музика је сада много веселија и неодољиво вуче учеснике. Та снажна експлозија на сцени је покушај да концерт, сам по себи, буде део једне заједничке, свима нужне, психотерапије.
„Експлозивни микс нитроглицеринских звукова“ уз који је немогуће остати у столици… Без обзира где се та столица налазила: Париз, Буенос Аирес, Токио, Њујорк, Кијев, Рејкјавик, Сиднеј, Тел Авив, Монтреал, Сао Паоло, Беч, Москва, Сиудад Мексико, Берлин, Мадрид или Брисел.
Разумевши да је комуникација са светом бављење музиком као таквом, децибелима и фреквенцама, а не миљеом из кога долазе, а имајући у знању да долазе из ничега, меđупростора, ниодакле, из космичке празнине измеđу Беча и Цариграда, границе меđу две царевине где нема ни Листа, Вердија ни Штрауса, напали су дрско и неодољиво без обавезе да ишта оправдају. Такви обично успевају. Тхе Но Смокинг Орцхестра су у природи номади, доносиоц ивесеља и симбола слободе коју сваки номад у природи поседује. Слобода је снага која их чини способним да се на свакој бини осећају као код куће. У оквиру своје психотерапије (јер зашто ствари не назвати правим именом) одмах показују слику апсолутне слободе којом располажу а за којом тај свет чезне. Зато није чудно што једанаест усплахирених, неспутаних, сретних и веселих на сцени буде потребу за идентификацијом.
ТхеНо Смокинг Орцхестра је збир талента и знања. Још од “Доли Бел“ Кустурица није обична појава у култури нити је Др Карајлић од плоче “Дас Ист Wалтер“ самопевач једне рокенрол групе. Заједничке именитеље – емотивно, неочекивано, узбудљиво и тешко поновљиво – оживели су кроз ТНСО. Да им то није пошло за руком Емир не би био један од највећих које историја филма има, нити би “Шеф раје“ запосео толики део интимног пејсажа у сталном ширењу.
Куста и Неле су велики јер све виде и чују другачије и пре нас обичних. Монументална провокација изражена у стратегији пиксела и фреквенција, бојама и децибелима је распусна аудио-визуелна теревенка, збир шеге, лакрдије и доскочица препуна балканског паганског, на почетку није деловала као зараза за коју свет уопште нема вакцину. Они ће бити успешни докле желе јер је врело са кога се напајају неисцпно.
Монографија“Емир Кустурица Тхе Но Смокинг Орцхестра“ је импресиван документ о градовима, земљама и континентима где се не само разносила и ширила инфекција“унза унза“ музике, већ где је свет добијао додатну могућност откривања посебности уметничке душе Емира Кустурице и првог прстена његовог окружења. Све то је мајсторски забележио Драган Теодоровић, звани Зеко, власник радозналог фото апарата и одани ц̌овек који са Карајлићем и Кустурицом ради још од давних дана почетака 1985. године. Кроз то време он је прешао пут од симпатизера до поузданог сведока чији апарат зна да буде где једино треба бити. Где тренутак чуда постаје вредност епохе.