Да не кваримо – Александар Јевтић

Александар Јевтић: Да не кваримо (цртежи 2012-2014)

Гледајући цртеже Александра Јевтића, полако бивамо увучени у фиктиван свет који стоји као паралела свакодневици. Удаљавајући се од натурализма, овај свет је више окренут метафорама, фантазији, прожимању маште и географије. Радове такоđе одликују и плошност позадине, недостатак перспективе и одступање од тродимензионалности. На тај начин, наглашава се потреба за активном имагинацијом нас са „друге стране“ у циљу оживљавања објеката и становника ових цртежа.

Предмети и бића „насељавају“ простор, окружени једни другима, у слободном прожимању односа и значења. Људи су прилично потиснути као протагонисти, наđачани, ако већ не реалним животињама, онда човеколиким роботима-животињама. Окружења су нестабилна и неухватљива, меđутим изгледа као да се налазе на пола пута измеđу урбаних целина и природе, са надреалним призвуком (пример Шума-транзистори). Спој реалног и света маште, апстракције и фигуралног, у основи је ових цртежа, где један надограđује други. Можда баш тај тренутак препознавања детаља из нашег живота у минуциозним радовима позива на даља истраживања ових малих светова.

Геометризација објеката и бића превладава, поигравајући се са нашим асоцијацијма. Овај низ различитих облика мења се попут џез импровизација од цртежа до цртежа, од сцене до сцене, испуњен шароликошћу боја. Користећи се јефтиним средствима попут дрвених бојица, али и комбинованом техником (угљен, туш, акрил, пастел, хемијске оловке, и др), уметник даје цртежима елементе (материјално) доступног и лако (визуално) препознатљивог. Разлике постају замагљене: да ли се ради о илустрацијама, стрипским ликовима који су изашли из својих поља или дечјим цртежима…

Јевтић наводи да су ови радови настали под утицајем дугих шетњи по граду и „кругу тројке“, посматрањем и замишљањем, попут менталних мапа. Овај приступ подсећа на психогеографију Ситуационистичке Интернационале средином XX века, где су шетње и истраживање односа архитектуре, људских емоција и физичке условљености биле почетна тачка за игру и креативну реинтерпретацију утабаних стаза и доживљаја јавних простора. Реконструисање виđеног у Јевтићевим радовима постаје почетна тачка за стварање једног психо-пејзажа, имагинарног репетитивног мапирања попут археолога или антрополога. Попуњавање простора облицима варира – од засићености (као у страху од празног простора) до делова површине који су нетакнути и чија белина папира доминира.

Ова маштовита географија често нема хијерархију, нема свој центар – као да плута у простору. Док се мапе праве да би описале простор, документовале актуелно стање и упутиле онога ко мапу користи, ове менталне мапе избегавају такву употребљивост. Такоđе, свако мапирање подразумева и поглед онога ко у мапу гледа. Наш поглед у радовима Да не кваримо усмерен је на простор који делимично препознајемо и у коме се фактички не налазимо. Овај свет је махом антропоцентричан, свет око нас, свет ствари, али и не само наш.

Тако, ове мапе су уједно и мреже односа, простора, предмета и свих његових бића. Као такве, ослањају се на савремене теорије актера и мреже (Ацтор-Нетуорк тхеорy), где предмети, нељуди и нежива бића такоđе (активно) учествују у (друштвеним) мрежама. Наш однос према предметима никада није неутралан, већ је напуњен емоцијама и чини важан део креирања наших идентитета – било да се ради о нашим жељама, опсесијама, или нечему трећем. Могло би се тако и претпоставити да скуп односа које човек поседује чини његову „картографију“, личну мапу, ако се посматра кроз мрежу.

Менталне мапе и имагинарне мреже у цртежима Александра Јевтића инспирисане су различитим идејама, разноликим попут света који је у њима приказан. Дводимензионалност компјутерских игрица старије генерације стоји као снажан набој, али и подсетник на уметникове раније радове.

Инспирација маргиналном и дечјом уметношћу такоđе је једна од његових референци, иако уметник свесно не жели да се претвара да црта као дете. Део овог сензибилитета свакако долази и од интензивног рада са децом и бављења уметничком терапијом. Уметник радо излаже радове уз своје ученике, избегавајући хијерархизацију на бази уметничког искуства и оbrазовања.

Вредна помена је енергија коју уметник црпи и из тзв. примитивних култура и уметности из целог света. Апстраховање представљеног, геометризација, спој неспојивог, машта и реалност, човек и природа, живо и неживо, чине визуелни код који Јевтић креативно интерпретира у свом раду, попут неког неоанимизма. И поред тога, у радовима, као и у случају дечјег елемента, могу да се уоче не цитати, већ самосвојност израза.

За ове цртеже уметник каже да они чине његову личну митологију. Нешто што лежи на размеđи стварности и имагинације, јер на крају крајева, људи размишљају и стварају свет измеđу та два пола. И то није везано искључиво за одреđени географски простор, заједницу, годиште, историјски период, већ је део наше свакодневице. Пуни хумора и неочекиваности, радови на изложби Да не кваримо одскочна су даска у свет маште.

Срđан Тунић, историчар уметности, независни кустос, август 2014.

Александар Јевтић је роđен  1978. године у Čачку. Завршио је Факултет примењених уметности, смер Графика и књига. Бави се илустрацијом, цртежом и графиком. Води радионицу илустрације у Центру за ликовно оbrазовање ’Шуматовачка’ и ради са децом у Удружењу родитеља деце болесне од малигних болести ’Звончица’.

Самосталне изложбе:
2012. – Кафе-галерија Изба, Нови Сад
2013. – Галерија Степениште, Центар за ликовно оbrазовање ’Шуматовачка
2014. – Дом Културе Čачак
2014. – Галерија Задузбине Илије М. Коларца

е-маил: пинкбунцадоо@гмаил.цом