Da ne kvarimo – Aleksandar Jevtić

Aleksandar Jevtić: Da ne kvarimo (crteži 2012-2014)

Gledajući crteže Aleksandra Jevtića, polako bivamo uvučeni u fiktivan svet koji stoji kao paralela svakodnevici. Udaljavajući se od naturalizma, ovaj svet je više okrenut metaforama, fantaziji, prožimanju mašte i geografije. Radove takođe odlikuju i plošnost pozadine, nedostatak perspektive i odstupanje od trodimenzionalnosti. Na taj način, naglašava se potreba za aktivnom imaginacijom nas sa „druge strane“ u cilju oživljavanja objekata i stanovnika ovih crteža.

Predmeti i bića „naseljavaju“ prostor, okruženi jedni drugima, u slobodnom prožimanju odnosa i značenja. Ljudi su prilično potisnuti kao protagonisti, nađačani, ako već ne realnim životinjama, onda čovekolikim robotima-životinjama. Okruženja su nestabilna i neuhvatljiva, međutim izgleda kao da se nalaze na pola puta između urbanih celina i prirode, sa nadrealnim prizvukom (primer Šuma-tranzistori). Spoj realnog i sveta mašte, apstrakcije i figuralnog, u osnovi je ovih crteža, gde jedan nadograđuje drugi. Možda baš taj trenutak prepoznavanja detalja iz našeg života u minucioznim radovima poziva na dalja istraživanja ovih malih svetova.

Geometrizacija objekata i bića prevladava, poigravajući se sa našim asocijacijma. Ovaj niz različitih oblika menja se poput džez improvizacija od crteža do crteža, od scene do scene, ispunjen šarolikošću boja. Koristeći se jeftinim sredstvima poput drvenih bojica, ali i kombinovanom tehnikom (ugljen, tuš, akril, pastel, hemijske olovke, i dr), umetnik daje crtežima elemente (materijalno) dostupnog i lako (vizualno) prepoznatljivog. Razlike postaju zamagljene: da li se radi o ilustracijama, stripskim likovima koji su izašli iz svojih polja ili dečjim crtežima…

Jevtić navodi da su ovi radovi nastali pod uticajem dugih šetnji po gradu i „krugu trojke“, posmatranjem i zamišljanjem, poput mentalnih mapa. Ovaj pristup podseća na psihogeografiju Situacionističke Internacionale sredinom XX veka, gde su šetnje i istraživanje odnosa arhitekture, ljudskih emocija i fizičke uslovljenosti bile početna tačka za igru i kreativnu reinterpretaciju utabanih staza i doživljaja javnih prostora. Rekonstruisanje viđenog u Jevtićevim radovima postaje početna tačka za stvaranje jednog psiho-pejzaža, imaginarnog repetitivnog mapiranja poput arheologa ili antropologa. Popunjavanje prostora oblicima varira – od zasićenosti (kao u strahu od praznog prostora) do delova površine koji su netaknuti i čija belina papira dominira.

Ova maštovita geografija često nema hijerarhiju, nema svoj centar – kao da pluta u prostoru. Dok se mape prave da bi opisale prostor, dokumentovale aktuelno stanje i uputile onoga ko mapu koristi, ove mentalne mape izbegavaju takvu upotrebljivost. Takođe, svako mapiranje podrazumeva i pogled onoga ko u mapu gleda. Naš pogled u radovima Da ne kvarimo usmeren je na prostor koji delimično prepoznajemo i u kome se faktički ne nalazimo. Ovaj svet je mahom antropocentričan, svet oko nas, svet stvari, ali i ne samo naš.

Tako, ove mape su ujedno i mreže odnosa, prostora, predmeta i svih njegovih bića. Kao takve, oslanjaju se na savremene teorije aktera i mreže (Actor-Netuork theory), gde predmeti, neljudi i neživa bića takođe (aktivno) učestvuju u (društvenim) mrežama. Naš odnos prema predmetima nikada nije neutralan, već je napunjen emocijama i čini važan deo kreiranja naših identiteta – bilo da se radi o našim željama, opsesijama, ili nečemu trećem. Moglo bi se tako i pretpostaviti da skup odnosa koje čovek poseduje čini njegovu „kartografiju“, ličnu mapu, ako se posmatra kroz mrežu.

Mentalne mape i imaginarne mreže u crtežima Aleksandra Jevtića inspirisane su različitim idejama, raznolikim poput sveta koji je u njima prikazan. Dvodimenzionalnost kompjuterskih igrica starije generacije stoji kao snažan naboj, ali i podsetnik na umetnikove ranije radove.

Inspiracija marginalnom i dečjom umetnošću takođe je jedna od njegovih referenci, iako umetnik svesno ne želi da se pretvara da crta kao dete. Deo ovog senzibiliteta svakako dolazi i od intenzivnog rada sa decom i bavljenja umetničkom terapijom. Umetnik rado izlaže radove uz svoje učenike, izbegavajući hijerarhizaciju na bazi umetničkog iskustva i obrazovanja.

Vredna pomena je energija koju umetnik crpi i iz tzv. primitivnih kultura i umetnosti iz celog sveta. Apstrahovanje predstavljenog, geometrizacija, spoj nespojivog, mašta i realnost, čovek i priroda, živo i neživo, čine vizuelni kod koji Jevtić kreativno interpretira u svom radu, poput nekog neoanimizma. I pored toga, u radovima, kao i u slučaju dečjeg elementa, mogu da se uoče ne citati, već samosvojnost izraza.

Za ove crteže umetnik kaže da oni čine njegovu ličnu mitologiju. Nešto što leži na razmeđi stvarnosti i imaginacije, jer na kraju krajeva, ljudi razmišljaju i stvaraju svet između ta dva pola. I to nije vezano isključivo za određeni geografski prostor, zajednicu, godište, istorijski period, već je deo naše svakodnevice. Puni humora i neočekivanosti, radovi na izložbi Da ne kvarimo odskočna su daska u svet mašte.

Srđan Tunić, istoričar umetnosti, nezavisni kustos, avgust 2014.

Aleksandar Jevtić je rođen  1978. godine u Čačku. Završio je Fakultet primenjenih umetnosti, smer Grafika i knjiga. Bavi se ilustracijom, crtežom i grafikom. Vodi radionicu ilustracije u Centru za likovno obrazovanje ’Šumatovačka’ i radi sa decom u Udruženju roditelja dece bolesne od malignih bolesti ’Zvončica’.

Samostalne izložbe:
2012. – Kafe-galerija Izba, Novi Sad
2013. – Galerija Stepenište, Centar za likovno obrazovanje ’Šumatovačka
2014. – Dom Kulture Čačak
2014. – Galerija Zaduzbine Ilije M. Kolarca

e-mail: pinkbuncadoo@gmail.com