ДАС УНХЕИМЛИЦХЕ – Срдјан Вељовић
Дас Унхеимлицхе концепт као практична алатка, фотографије
Појам Дас Унхеимлицхе је у великој мери непревоdiv. Уметница и теоретичарка уметности др Мариела Цветић је у недавно објављеној студији Дас Унхеимлицхе, психоаналитичке и културалне теорије простора покушала да кроз своја истраживања овај појам разматра и расветли кроз његова многострука значења:
„Етимологија речи Дас Унхеимлицхе је изведена из семантичког језгра Дас хеим – дом, одакле хеимлицх – припадати кући. Немачка реч Хеимат значи завичај, родна земља (груда). Дом, пре него граđевина, а постоје и многе комбинације као Хеиматстадт (родни град), Хеиматланд (родна земља), Хеиматерде (родно тло), Хеиматлиебе (родољубље).
Дас хеим истовремено значи и нешто што је скривено тако да га други не могу видети, нешто држано по страни од других, али најбоље бива изражено пеудонегацијом Дас(Ун)хеимлицхе. Ради се о узнемиравајућој, чудној бликости измеđу познатог и непознатог – када се познато промаља испод непознатог облика/појаве или кад се то непознато открива као блиско, познато. Семантичка област речи Дас хеим (нешто што се подразумева као блиско) постаје семиотички код где различита значења и њихове констелације успостављају хоризонт очекивања.
Тако је Дас Унхеимлицхе на известан начин подврста Дас Хеимлицхе, не његова негација већ позитивни изданак. Дас Хеимлицхе је хомоним специјалне врсте: истовремено значи и домаће, познато, али и непознато, страно, тајанствено – Дас Хеимлицхе се дакле необјашњиво (унхеимлицх), претвара у свој опозит. И то је место где настаје оbrт: управо због немогућности потпуног разумевања појма, због тога што се појам опире адекватном објашњењу, што се не да – он постаје застрашујући.
Дас Унхеимлицхе у значењу чудан (енг. унфамилиар, унцаннy, еерие, синистер), јесте негација првог значења (Дас Хеимлицхе ) – премда оба значења коинцидирају. У дефинисању термина понекад изгледа да је интуиција та која преузима иницијативу и усложњава однос фамилијарног, блиског и чудног. Застрашујућег. Специфичност Дас Унхеимлицхе је у чињеници да је нешто застрашујуће не због тога што је непознато или ново већ из разлога што оно што је било познато сада некако, постаје чудно.“
Серијом фотографија се намерава попунити то место, та непревоdivост, кроз различите визуелне наративе. Оне су покушај конструкције феномена Дас Унхеимлицхе којим се у великој мери описују наша садашњост, егзистенција, животи.
Испрекиданост и ексцесност, нецикличност, сва обележја наше реалности, намећу дисконтинуитете који исцрпљују и застрашују. Познато, научено нам се враћа довољно модификовано тако да компро-митује и чини некорисним наше искуство, намећући нелагодност која узнемирава. Немогућност отпочињања контролабилног циклуса која расипа енергију; исцрпљујућа ентропија нам враћа нашу реалност измењену. Исто, а непрепознатљиво. Бруталне варијације контекста које наш текст чине непрецизним и неупотребљивим, јесу карактеристике како наше реалности, тако и Дас Унхеимлицхе појма.
Са овим претпоставкама су обликоване фотографије, на начин да је серија визуелних узорака нашег искуства настајала препознавајући трагове Дас Унхеимлицхе концепта не знајући му име, успостављајући оbrисе и доносећи радост препознавања.
Тај однос симетрије, одраза и потоњег испуњења – систематизације непознатог, које је тиме постајало познато, увиđање релација и њихових коресподентности – изоморфизма, јесте коначно довело до разумевања, катарзе.
Конкретизујући изречено и изражавајући га у равни слике, доживљавамо следеће искуствене сусрете:
Различити визуелни узорци града, града који је познат, у коме се живи, а који нам се оbrаћа на изненаđујући начин.
Серија фотографија које дочаравају ситуације бега, ескапизма; жеље за конструкцијом предвидљивости и потом искорака у задовољство и лепоту. И произилазећа нестабилност, неиздржива нестабилност и немогућност задржавања жељене позиције. И поновни покушаји. Дирљиво и вредно поштовања. И тако склиско.
Кућа. Непосредано и најмање ризично настојање да се осветли концепт Дас Унхеимлицхе. Пуста. Одлазак, напуштање. Мноштво разлога, јаких, различитих разлога не значе ништа. Предвиdivост.
*Мариела Цветић, Дас Унхеимлицхе, психоаналитичке и културалне теорије простора, издавач Орион арт и Универзитет у Београду – Архитектонски факултет Београд.
Срđан Вељовић
Фотограф и културни радник. Роđен 1968. године. Завршио Електротехнички факултет. Čлан УЛУС. Бави се проблемом идентитета и његовог успостављања као поља конституисаног извана истражујући места преступа границе која га дефинише.
Реализовао пројекте:
Архитектура и фашизам, Леп живот као ексцес, Небо, Границе рода, Економија моћи хетеросексуалне везе, Колико високо је безбедно, Нож жица, Умеће транзиције, Транспоновање – Џони Рацковић, Мноштва, Техно – позиције поткултуре, Могућа места солидарности, Музеји и још по неко место сећања, Јарболи, Индустрија, Фотографије, портрети, Биоскопи у култури сећања,20-25-29, Дас Унхеимлицхе концепт као практична алатка. Излагао више пута групно и самостално у Србији, Македонији, Хрватској , Босни, Словенији, Румунији, Албанији, Аустрији, Немачкој.
Библиографија:
Милена Драгићевић Шешић, Ледарт, документи времена 1993 – 2003.
Мишко Шуваковић и група аутора, Историја уметности, ХВ Јансон & Ентони Ф Јансон, Прометеј Нови Сад, 2005.
Никола Шиндик, Вељовићев земаљски посао, Годишњи каталог галерије Ремонт, Београд, 2005, Зорица Јевремовић, Арт Фама, 2007, Фотографије, портети, Весна Богуновић, каталог изложбе, Шуматовачка, Центар за ликовно оbrазовање
Контакт: е-маил: срдјанвељовиц@yахоо.цом
Изложба ће бити отворена до 13. марта 2015.