АМБИЈЕНТ – Филип Мисита

Претходни век донео је уметности могућност, која, из данашње перспективе изгледа тако подразумевано – да има функцију да буде без функције. А уметник је, сходно томе, онај који прави ствари које људима нису потребне. У таквом окружењу занимљиво је откривати појединачне, личне мотиве да се ствара, да се праве ствари које нису потребне. У случају Филипа Мисите, мотив, или бар један од мотива, верујем, јесте успостављање дијалога. Са публиком, у садашњости, и са собом самим, у будућности. Могућност постојања и постојање садашњег потцртава мултипликативност уметникових дела. А везивање за један простор, што је наглашено и именовањем, указује на кључну окренутост према унутрашњости – према себи. И према будућем дијалогу.

Амбијент је артикулисан избором и успостављањем меđусобног односа измеđу изложених предмета и изложбеног простора. Он је јединство појединачних дела – графика и скулптуре (при чему оба термина прелазе границе постављене традиционалистичким нормама), и датог, унапред одреđеног и у контексту самог рада непроменљивог – простора галерије. Али свакако није њихов прост збир. Оно што Амбијент чини јесте низ објеката који у основи процеса стварања имају технику дубоке штампе, и један, у односу на остале – наглашене тродимензионалности, који је одраз конструктивистичког концепта уметничког дела као естетичке машине.

Појавност оних који се због постојања матрице могу поимати као уметност мултиоригинала – графика, недвојбено је повезана са широким и не сасвим јасно одреđеним пољем уметничке, али и вануметничке праксе – графичким дизајном, то јест његовим делом који се најчешће назива – графичке комуникације, и односи се на готово универзално разумљив знаковни систем базиран на сведеним миметичким представама. Њих и јединствени објекат – скулптуру, повезује тема – простор, амбијент… Захваљујући divергентности те теме, уметност, односно уметничка дела, и, као коначан исход, амбијентални рад, граде вишеструк и сложен меđусобан однос. Јер, простор, и унутрашњи и спољашњи, приказан је на свакој графици, а простор скулптуре, који се а постериори доживљава као унутрашњост, отворен је погледу. Сви просториуклопљени су у Амбијент, граде га и дефинишу.

Називима појединих сегмента Амбијента, уметник јасно ставља до знања да прикази простора служе као носиоци потенцијално неограниченог brоја значења. Од општих, попут Дома, Станишта или Простора за складиштење, преко наглашено симболистичких, као што су Заклон, Топлина, Излаз… до оних одреđених друштвеним, културалним или историјским контекстом – Излог, Монумент, Рјепинов округли сто… При чему ниједна подела није коначна и неупитна. Напротив, свака је скоро у потпуности одреđена субјектом који је врши.

Ма која група делова Амбијента, и сваки појединачно, као дело и као избор аутора, говоре превасходно о њему самоме. О његовим особинама, осећањима, интересовањима, знању… Прикази простора су о животу, а живот се одвија у времену. Потврđивање неизбежности успостављања и односа простор – време може се пронаћи у речима Гастона Башлара. Он пише: &раqуо;Čовек понекад верује да познаје себе у времену, док у ствари познаје само низ фиксација у стабилним периодима бића; јер то биће неће да протекне, па чак и кад полази у потрагу за изгубљеним временом хоће да &рсаqуо;заустави&лсаqуо; лет времена. Простор у хиљадама својих алвеола чува компримирано време. Простор томе служи.&лаqуо; Филип Мисита показује како је њему послужио да сачува сопствено време. Учинио је то Амбијентом као везом простора и времена, личном белешком о прошлости и садашњости, исходиштем потраге за изгубљеним временом.

Владимир Ранковић

Филип Мисита роđен је у Крагујевцу 9. јуна 1988. године. Завршио је основне академске студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, Одсек примењених уметности, Студијска група за графички дизајн. Тренутно студент мастер академских студија, на истом факултету, где је запослен као сарадник у настави, на предмету Графика и графичке технике.