WHERE THE WILD ROSES GROW
Теодора Нешковић
13. 05. 2025.

Контакт галерија СКЦ У 20:00

 

 

„The death of a beautiful woman is unquestionably the most poetical topic in the world.“
Edgar Allan Poe

He said “Give me your loss and your sorrow”
I nodded my head as i lay on the bed
If i show you the roses, will you follow?

 

Мушкарац и жена пратили су једно друго у понор својих обећања. Жена сада неизбежно припада надреалном врту дивљих ружа, тајновитих инсеката, андрогених змија, успаваних звери, притајеног трња и мрачних, хладних река. И тај рај сада дише уместо једне Офелије, једне Елајзе Деј.

Змија избија хитро из сенке или пукотине да би испунила живот или смрт, пре него што се врати у недокучиво или подземни свет. Гуја се може приказати као најпростија црта, жива линија, која нема ни почетак ни крај. Сваким својим преображајем жена доказује зашто је симбол обнављања, опстајања, плодности и бесмртности. Њена природност огледа се у томе да ништа не почиње него се само наставља. Током свог живота она привидно ишчезава и поново се рађа, у другом облику, како духовно тако и материјално. Змија, која је спознала тајне моћи Дрвета живота у Еденском врту, бесмртна је, а један од разлога људске смртности је у томе што за разлику од ње, човек своју кожу не може да свуче.

У овом врту љубавници су као змије, симболи вечности који једно по друго представљају опасност. Оне у себи садрже и почетак и крај, и мушкарца и жену, близанац у себи самом. Кожа коју остављају налик је хаљинама, али сопствене трагове љубавници не могу да скину, повезани трњем дивљих ружа у коначној смрти.

Дивља ружа је необуздана, мрачна љубав овог врта. Симбол привржености и страсти, она је цвет завета, цвет који обавезује љубавнике на вечност. Из чедне Венере прераста у симбол опсесије и опчињености лепотом чија је илузија снажна, а пролазност реална колико и пролазност самог цвета. У огледалу реке лежи она – лепи, крвави цвет, Офелија у својој коначној лепоти.

Када ју је први пут угледао било је као нагло али тихо будјење из сна. Њене усне подсетиле су га на врт баш таквих ружа које су расле низ реку, без ограде или капије, које ће оставити крвав траг у животу и смрти њихове љубави. И изашавши пред ту жену он јој нуди једну црвену, дивљу ружу, знак њиховог препуштања, симбол који их везује у вртлогу страсти. Жена, недодирљиве лепоте попут Афродитине, прави корак уназад, стварајући још јаче магнетно поље неодољиве привлачности. Он ипак мили ка њеном срцу и усамљености, брише јој сузе и нада се да му никада неће причати о болу који је претходио том суморном лицу, да ће она напустити сав свој понос због њега, у супротном он се више никада неће насмејати.

Хоће ли успети да упије све њене несигурности и страхове? Хоће ли она остати само његова, таква каква јесте – прелепа и чиста? Да ли ће морати да је моли за још један дан? Љубавници остају заробљени у мрежама своје опсесије, паукови осећања попут ухода прате их из тренутка у тренутак, из слике у слику… У овом врту трагови су непролазни, нежни црвени пупољци пољубаца, оштро трње и звери таме и страсти.. Очаран њеном лепотом, опијен илузијом коју не може да пусти, он је убија у нади да оно што је пролазно постане вечно, а њихова љубав и њена лепота – коначна.

Александра Мрдић и Злата Лукић

 

 

Теодора Нешковић (2001) рођена је у Београду, Србија. 2020. године завршава Школу за дизајн, на одсеку дизајна текстила. Исте године наставља школовање на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку. На истом факултету дипломира 2024. године. Исте године уписује мастер студије на сликарском одсеку на Факултету ликовних уметности у Београду. Поред сликарства, као главног медија којим се уметница изражава, истражује и у другим материјалима и медијима. Бави се и графиком, скулптуром, сценографијом, просторним инсталацијама итд. Учествовала је на многим радионицама, уметничким резиденцијама и фестивалима. Одржала је више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству (Србија, Хрватска, Словенија, Мађарска, Аустрија).