Izložba

IZLOŽBU ĆE OTVORITI MARIJA RADOŠ, ISTORIČARKA UMETNOSTI

„Lako je biti…”

-Vizuelno promišljanje o javnom i privatnom, u brdovitim i ruralnim delovima Balkana

„Lako je biti muškarac, a biti žena je teško.” je rečenica koju izgovara Hajdar,  jedna od najstarijih Virdžina na prostoru severne Albanije, u dokumentarnom filmu „Poslednje balkanske Virdžine” u produkciji Vice Srbija.

Pojam Virdžina se u mom životu pojavljuje krajem proteklog stoleća, upoznavanjem sa istoimenim filmom reditelja Srđana Karanovića, snimljenog 1991. u Jugoslaviji. Priča opisuje Stevana, mladog  naslednika porodice koja je ukleta zbog toga što ima previše ženske dece. Stevana sopstvena porodica osuđuje da živi kao dečak, iako je rođen(a) kao devojčica. Njegova porodica zapravo prati običaj „zakletih devica” („virgina” ili „tobelija”) kako bi izbegla osudu društva zbog toga što ima isključivo žensko potomstvo. Različiti su razlozi postajanja Virdžinom, a slučaj Stevana iz pomenutog filma je samo jedan od njih. Ona može biti i iz čisto ličnih pobuda, u slučaju kada mlade devojke ne poseduju identitet pola i roda sa kojim su rodjene. Takođe, ima primera da iz žalosti za izgubljenim partnerom žene ostaju zavetovane Virdžine, dok može biti i bekstvo od ugovorenog i neželjenog braka. One se tim činom zavetuju na večno devičanstvo, što ih odvaja od kategorije žene, ne dovodi u kategoriju muškarca, ali zasigurno stvara mogućnost za trajno isključivanje iz obaveze biti ženom. Statusom Virdžine žene zasigurno dobijaju slobodu kretanja u javnoj oblasti, a ne privatoj, skrivenoj oblasti ženskog života. U svim ovom primerima analiziram patrijahanu situaciju u brdskim ruralnim predelima balkana:  severne Albanije, Kosova i Crne Gore, za koje se  fenomenologija Virdžina vezuje. Pisani dokumenti svedoče da je postojanje fenomena zabeleženo od 1860. godine, a u dokumentarcu nedavno snimljenom od produkcije Vice, uočavamo da ih ima i dalje, naravno u znatno manjem broju nego pre, ali da su zasigurno najstariji treći rod evrope.

Vizuelni rečnik kojim transponujem ovaj fenomen u likovni govor se služi elementima koji simbolično prikazuju privatnu i javnu oblast u životu jedne žene/muškarca/Virdžine. Zasnovan je na motivima kršovitih predela Balkana, kao simbol javnog, te slobodnog kretanja jedne osobe. Kao promišljanje o načinu života u zabačenim mestima i patrijahatu koji je u njima i dalje prisutan. Izabrani motiv izvodim medijima koji su tradicionalno vezani za ženske ručne radove i privatnu sferu njenog života: vez, šivenje, batik farbanje tekstila, dekorativno oslikavanje tkanina, igle i kuhinjske krpe. Time se ove dve oblasti prepliću, zamućuju i postavljaju upitim pozicije roda i pola, koje je u primeru Virdžine društveno iskonstruisan.

( U ovom tekstu se služim informacijama pronađenim u naučnim radovima Suzane Milevski, Predraga Šarčevića i Marka Kokoteca; filmovima „Virdžina” Srđana Karanovića i „Poslednje balkanske Virdžine” Vice Srbija ).

Bojana Stamenković

Rođena 1986. u Čačku, i poslednje četiri godine živi i radi u Beču. Vizuelna umetnica, kustoskinja, kulturna radnica i aktivstkinja u polju ženskih prava. Nakon dužeg boravka u nevladinom sektoru srpske nezavisne kulturne scene, trenutno studira i radi kao kulturna menadžerka, u timu post-diplomskog Master programa „ECM – educating/curating/management“ na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču.

Njenu umetičku praksu već dve godine zastupa i prezentuje galerija „Schleifmühlgasse 12-14” u Beču. Kao kustoskinja dobija 2018. godine stipendiju „Graduates” umetničke organizacije „das weisse haus” u Beču, za poziciju organizatorke i kustoskinje u navedenom udruženju, a finansiranu od strane „Phileas – A Fund for Contemporary Art”.
2012. godine započinje umetničke doktorske studije na Univerziteta umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milete Prodanovića, sa užim interesovanjem za feminističke participativne projekte u polju vizuelnih umetnosti. Prilično intenzivno iskustvo stiče na Letnjoj akademiji u Salzburgu 2009. godine, sa predavanjima u poljima performansa i video arta, u okviru radionice instalacije-mediji-performansa klase prof. Gulsun Karamustafa, stipendirano od strane KulturKontakt-a iz Austrije. Dve godine kasnije učestvuje u fotografskoj radionici umetnice Eve Šlegel u okviru Letnje akademije u Traunkirhenu, takođe kao stipendistkinja programa.

2011. godine diplomira na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo. Iste godine zajedno sa koleginicom Jelenom Fužinato (BiH, Berlin) osniva umetničku grupu „Rouge” u kojoj ispituju  probleme pola, status žena, identiteta i polje migracije rada. 2005. godine završila Srednju školu za dizajn u Beogradu, na odseku dizajn tekstila.  U svojoj umetničkoj praksi učestvovala na preko 60 izložbi na teritoriji Evrope i imala 11 samostalnih izložbi u Srbiji.