БЕОГРАДСКА ПРЕДГРАĐА – Душан Поповић

Нова топографија предграđа: Душан Поповић

Фотограф-уметник Душан Поповић ради у домену фотографије у документарном маниру. Методологија овог фотографског приступа подразумева фотографисање сцена које нису промењене због фотографисања. На први поглед, фотографије су детаљни описи,ближи утилитарном свету него уметности. Али, заправо оне су резултат комплексног менталног процеса који укључује све посебности стваралачког чина.

Иако се различита Предграđа које Поповић фотографише налазе се у околини Београда, она су карактеристична за целу Југоисточну Европу. У већој или мањој мери то су полу-урбанизована, полу-уреđена, релативно нова насеља у којима најчешће живи велики brој људи. Поповићева Предграđа су не-места сусрета градске и сеоске инфраструктуре, архитектонских контраста и различитих начина живота. Места у којима модел урбане културе перманентно бива редефинисан својом супротношћу, места у којима често долази до својеврсног искуственог прекида. Овај прекид је наговештен неутралношћу Поповићевог погледа на просторе у којима је подједнако лако замислити организоване brуталне криминалне радње као и миран породични живот.

Фотографије Душана Поповића јесу специфични одговор на неке од идеја и приступа представљених на једној од најутицајнијих фотографских изложби двадесетог века-Нова топографија: Фотографије измењеног пејзажа одржаној у Музеју Џорџ Истмен Хаус у Рочестеру, у Њујорку, 1975. године. Кустос ове изложбе, Вилијам Џенкинс, дефинисао је питање стила представљених радова у вези са топографским снимцима предела, а не у вези са сликовитим пејзажима попут оних које је правио Ансел Адамс. Строгост, притајени хумор и занемаривање формалних квалитета слике неке су особина које је Џенкис идентификовао као посебно важне.

У својим фотографијама, насталим на трагу и даље актуелних лекција ове значајне изложбе, Поповић прави своју нову топографију београдских предграđа. На фотографијама углавном нису представљени људи, главни глумци су зграде и улице, меđупростори без јасне намене и аутомобили, пси луталице и дворишта. Уметничка претензија ових снимака скривена је у њиховој једноставној појавности у којој прегршт детаља често анулира јединственост мотива и оставља посматрача у недоумици око смисла појединачних фотографија.

У садашњем контексту српског друштва, који подразумева дугогодишњу кризу и нестабилност, ове фотографије очекивано не гледају у будућност, већ у прошлост. Могуће је поставити питања о њиховој делотворности у смислу процеса историзације града, тренутном заустављању његових сталних промена. Čак, или посебно, са утилитарно-топографског аспекта могуће је претпоставити да ови делови града никада нису снимљени на овај начин, што призива питања о значају, односно занемаривању значаја материјалне културе у овој средини.

Било да се ради о друштвеном тренутку, историји града, специфичном искуству предграđа или топографском потенцијалу фотографије као уметности, ове фотографије остају убедљива слика стања ствари у овом делу свету.

Михаило Васиљевић

Душан Поповић роđен је у Београду 29. јуна 1984. године. Средњу графичку школу завршава 2004. године у Бањалуци. Две године након средње школе путује у Боливију где први пут долази у контакт са фотографијом. Добија посао да врши документациј уградилишта и у слободно време прави фотографије за сопствене потребе. Касније, 2009. године, враћа се у Београд и уписује тромесечни курс фотографије код Томислава Петернека. Након курса обавља хонорарне послове везане за комерцијалну фотографију и волонтира у новинској агенцији Тањуг, на позицији фоторепортера. Са стеченим искуством одлучује да прошири своје знање и 2010. године уписује Нову академију уметности у Београду у класи професора Милана Алексића. До данас је био званични фотограф Миксер фестивала 2012. и 2013. године и учествовао је на више групних изложби: Нова фотографија 2 (2011.), Нова фотографија 3 (2012), Нова фотографија 4 (2013.) и ИСДСWЕ (2012).