ТXТ/СМБЛС, цртежи (2014-2016) – Дејан Голић

ГАЛЕРИЈА СКЦ КРАГУЈЕВАЦ

Изложба ТXТ/СМБЛС, цртежи (2014-2016), аутора Дејана Голића, биће отворена у Галерији СКЦ у уторак, 12. априла 2016. у 20х. Изложбу ће отворити Марија Коњикушић, историчарка уметности. Публика ће изложбу моћи да погледа до 11. маја 2016.

ДЕЈАН ГОЛИĆ: ТXТ/СМБЛС, цртежи (2014-2016)

Да су ови цртежи заправо на јапанском језику, неки имагинарни посматрач могао би да каже: „Па доbrо, не разумем јапански, али ми се свиđају (или не)“. Ако унапред уклонимо било какву сумњу да се ради о постојећем језику и писму, суочени смо са сазнањем које потенцијално може да нам промени перцепцију ових радова. Суочени смо са уметниковим личним, измишљеним и кодираним језиком који, на први поглед, може да делује крајње криптично. Са друге стране, ко од нас не жели да покуша да „прочита“ и разуме поруке исписане на цртежима?

Радећи махом тушем, гвашом, акрилом и акварелом на папиру, уметник Дејан Голић реферише на ове пиктограме – сликовно писмо – као на „приче“. Инспирисан је калиграфијом, јапанским и кинеским писмом, као и уметницима послератне Европе који су развијали свој аутономни визуелни језик у виду писма, попут Анрија Мишоа и Брајона Гајсина. Меđутим, Голић каже да му није циљ да копира било коју постојећу азбуку и писмо, нити да се бави криптографијом. Његове „приче“ захтевале су проналажење сопственог језика, знака, који је заснован на медитативном процесу рада и филозофско-поетском приступу.

Ови пиктограми/знакови/„приче“ настају око 2004. године у виду експеримената и аморфних представа које подсећају на рану апстрактну уметност Европе почетка XX века. У том стадијуму, задржавају препознатљивост (фантастичних) бића, животиња, људи и ситуација, које Голић црта до краја 2013. Касније, све до данас, губи се фигурација и симболи постају све апстрактнији, ослањајући се, постепено, на замишљену или видљиву геометризовану мрежу са правоугаоним тракама и/или квадратима, која често стоји у контрасту са бојом самих знакова. Користећи се мрежом као модернистичким изумом пар еџцелленце, уметник фиксира пиктограме визуелно, али не и значењски.

Као ни на шаховским пољима, не постоји стриктно линеарно кретање и ишчитавање датих поља и симбола. Комбинације су могуће и крајње отворене. Како је процес рада медитативан, тако је и за перцепцију „садржаја“ неопходно извесно успорење времена и фокусирање. Само и тек у интеракцији са посматрачима, пиктограми доживљавају метаморфозе и добијају значења која теже активирању интуиције и не-вербалног. Значење, уколико бисмо могли да говоримо о истом, на тај начин се мења у односу на читаоца/посматрача. Уметник наводи да се „наратив“ његових пиктограма мења и за њега самог, током времена, у зависности од расположења и тока свести, дестабилизујући тиме свако унапред одреđено тумачење.

Од касних 1990-их, прихваћен је назив асемиц уритинг, који као кишоbrан-термин покушава да окупи тенденције уметничких писања која немају директно семантичко значење. Ретроактивно, сагледавају се уметници и њихове праксе, на које може да се примени овај термин, иако се суштински ради о савременом покрету. Мада су у историји уметности категоризације уметничких покрета и стилова општеприхваћене и доbrодошле, у овом случају, поставља се питање у којој мери један термин може да обухвати тенденцију која је у пракси различита колико и сами уметници који је употребљавају (од Кине, преко Француске, до САД-а, од ВИИИ до XX века, од калиграфије до надреализма).

Док многи уметници наглашавају писање својих симбола, Дејан Голић наглашава цртање задржавајући један више ликовни аспект свога рада. Сви цртежи имају исти назив, па се на тај начин избегава чак и сугерисање могућег читања.

Голић, са оbrазовањем графичког дизајнера, публици је превасходно познат као фотограф групе Белграде Рау, чији је члан од 2013. године. На питање каква је веза измеđу фотографије и цртежа, два паралелна тока његовог рада, уметник наводи да они постоје као баланс различитости. Интроспекција и реалитy-цхецк, унутрашњи симболи и спољашњи амбијент, другачије технике и физичка активност, меđусобно се надопуњују и можда је њихово прожимање следећи стадијум у развоју цртежа ТXТ/СМБЛС.

Уметнички пиктограми – цртежи који се читају – Дејана Голића задржавају амбивалентност непознатог писма и потентних (надреалних) симбола. Као такви, чине се парадоксалним у свом (не)значењу, крајње лични и универзални, јер смештају све читаоце пред исту језичку баријеру. Ако могу наизглед да значе ништа, могу такоđе да значе и нешто за некога или чак било шта. Као естетски предмети, ТXТ/СМБЛС доводе до врхунца изреку да је лепота (или, у овом случају, значење) у оку посматрача.

Све што је потребно јесте предати се пориву да их „прочитамо“ и да им допустимо проток асоцијација које могу, на крају крајева, да нам испричају неку нашу причу.

Срđан Тунић, историчар уметности, независни кустос
срдјантуниц.уордпресс.цом

Дејан Голићје роđен 1969. у Београду. Дипломирао је 1999. медије и графички дизајн на Лондон Цоллеге оф Принтинг, садашњи Лондон Цоллеге оф Цоммуницатион. Бави се цртежом и фотографијом. Čлан је фотографског колектива Белграде Рау, са којим је учествовао на групним изложбама у Београду и иностранству. Ради као независни графички дизајнер и фотограф.

Самосталне изложбе:

– Галерија „Степениште“, Центар за ликовно оbrазовање Шуматовачка, 2015.

– Галерија Коларчеве задужбине, Београд, 2016.

Групне изложбе:

– БАФ! (Балкан Арт Флуџион), Амстердам, 2008.

– Изложба фотографског колектива Белграде Рау, Галерија Артгет, 2013.

– „30џ30“, Савремена галерија Зрењанин, 2015.

контакт: е-маил: голиц69@хотмаил.цом / тигхтропенецесситy.тумблр.цом