НЕКО ДРУГИ
Маја Николић и Ивана Карић
22. 09. 2026.

Контакт галерија СКЦ У 20:00

Изложбу ће отворити Марија Коњикушић, историчарка уметности.

 

 

 

Када је крајем осамдесетих Јо Спенце окренула камеру ка сопственој мастектомији, учинила је нешто што је у том тренутку било готово радикално: преузела је ауторство над сликом сопствене болести. Њена серија фотографија, данас канонска референца у разговору о телу и болести у уметности, поставила је питање које остаје отворено и деценијама касније: ко има право да прикаже болесно тело, и шта се мења када то право преузме сама особа о чијем се телу ради.

„Неко други“ је интимна прича испричана из угла две жене, пријатељице које у исто време сазнају да болују од рака. Ова фото прича је започета спонтано, дуго пре самих дијагноза. Ивана је фотографкиња и повремено је документовала и њихово дружење, срећне моменте као што је било Мајино венчање и трудноћу, њихове заједничке изласке, прославе рођендана, породична дружења. У том моменту, далеком од помисли на болест, пријатељице су бележиле успомене вредне чувања, нешто што треба остати само у приватној архиви сваке од њих. Као почетак ове приче изабране су фотографије које нас упућују на тај моменат, далеки безбрижни живот неких других жена које у том моменту ни не знају да већ тада носе болест у себи. Сам наслов је слојевит, сугерише илузију дистанце која претходи дијагнози, уверење, готово инстинктивно, да се овакве ствари дешавају неком другом. Изложба прати управо тај прелаз: од претпоставке да смо заштићени до сазнања да то више нисмо, јер већ иза прве кривине чекају нас дијагнозе болести.

Пројекат „Неко други“ настао је из потребе да се, окретањем камере ка себи, створи простор за разумевање болести и свих промена које она носи са собом. Објектив камере или мобилног телефона у том процесу постаје савезник: нови вид фокуса, готово сапутник. Време проведено у тој врсти концентрације лакше пролази; самоћа и суочавање са страхом, парадоксално, постају дељиво искуство, као да се, обраћајући се замишљеном посматрачу са друге стране слике, усамљеност претвара у нешто што се може и поделити са неким.

Самостално бележење сопственог искуства, без посредовања туђег погледа блиско је и ономе што се у визуелним истраживањима назива пхотовоице: пракси у којој особа сама фотографише сопствену свакодневицу, не првенствено као уметнички чин него као сведочанство, алат саморепрезентације и, у крајњој линији, алат контроле над сопственом сликом у тренутку када је тело изложено туђим дијагнозама, прегледима и тумачењима. Управо из те потребе, а не из уметничке намере, Маја током лечења посеже за телефоном, снима кратке, спонтане видео-записе, фотографише нову свакодневицу са сировом искреношћу, без дистанце. Тера нас да се и сами суочимо са њеним болом, и страхом, да не скренемо поглед, већ да им приступимо са емпатијом и отвореношћу. Од почетних спонтаних фотографија које су више служиле за дељење пријатељима и породици као вид комуникације, током времена Маја све више свесно даје другима да документују њено лечење и стања кроз која пролази, стварајући тако искуство које превазилази интимну архиву, и обликујући слику коју жели да подели са свима којима може бити од помоћи.

Иванин приступ је другачији. Она користи фотоапарат промишљеније и спорије, аутопортрете прави са одложеним снимањем размишљајући о кадру и приступу. Овакав процес ближи је уметничком креирању слике, тако да кроз њен рад полако улазимо у контемплативни простор суочавања са болешћу. Време тече споро, страх није набијен већ полако тече од рођендана до рођендана. Апарат пажљиво бележи стања бола и страха, промена на телу, прихватање преокрета које је болест унела у живот.

Паралелно са фотографијама, изложене су и приватне поруке које су Маја и Ивана размењивале током лечења. Постављене једна поред друге, поруке и фотографије говоре различитим језицима истог искуства: док слика бележи тренутак, порука бележи брзину којом се страх изговара, ублажава и дели. Из те размене се види да иза сваке фотографије стоји разговор који је трајао и пре и после окидача, да слика никада није била усамљен чин већ део непрекидног дијалога.

Маја и Ивана камером не траже одговор на питање зашто се болест десила баш њима. Оне траже начин да остану видљиве себи и једна другој док се то дешава. Наслов „Неко други“ на крају се окреће и ка нама: илузија дистанце није само тренутак пре дијагнозе, она је и наш први рефлекс пред оваквим сликама. Ауторке не траже да се поистоветимо са њима, већ да се запитамо колико је лако сваком од нас да постане неко други.

 

Марија Коњикушић, историчар уметности

 

 

НЕКО ДРУГИ

 

Ивана и ја смо дугогодишње пријатељице и колегинице. У размаку од два месеца обема нам је дијагностикован карцином — мени на грлићу материце, њој на дојци. У том тренутку ја имам бебу од четири месеца, Ивана дечака од девет година. Од тада постајемо и саборкиње. Након шока, страха и питања које ова болест доноси, уследили су прегледи, скенери и  магнети, разговори са психијатром и са женама које су кроз ово искуство прошле или кроз њега и даље пролазе. Имала сам потребу да свакодневно записујем све што ми се дешава — физичке, емоционалне и психичке промене — са жељом да не заборавим и да то можда једног дана поделим са неким коме буде потребно. За писање, међутим, нисам имала снаге. Уместо тога, снимала сам кратке видеозаписе и спонтано фотографисала своју свакодневицу.

Ивана, као неко ко се фотографијом бави деценијама, овом искуству је приступила на свој начин — промишљеније и професионалније. Идеју о изложби нисмо имале. Она се појавила касније, кроз разговор са Маријом Коњикушић, кустоскињом изложбе. Наша серија фотографија настала је из потребе да изразимо нешто што речи не могу довољно да опишу – тренутак када се свет изненада промени. Циљ нам је да прикажемо да свако може постати „неко други“ у једном тренутку – да се реалност може променити без упозорења. Надамо се да ћемо кроз ове слике и поруке, посетиоцима приближити крхкост и пролазност свакодневице. Ово није само прича о болести, већ и о промени, прихватању и поновном откривању себе у неком другом облику.

 

Маја Николић је рођена 13.05.1984. у Панчеву. До сада није излагала фотографије. Неколико година је била аутор текстова и фотографија на блогу Мајусови путописи.

Ивана Карић је рођена 15.01.1973. у Београду. Учествовала је на неколико групних изложби међу којима су: 2020. похвала на изложби Културног центра у Зрењанину, „КаКО-ВИДим живот у време пандемије“, 2021. 29. АРТ МАРКЕТ „ON/OFF“ у Кући краља Петра.

Изложбу Неко други посвећујемо Јасминки Стојковић Кнежевић, Ксенији Латиновић, Александри Хриб, Мини Башић и свима који више нису са нама, који се са овом болешћу тренутно боре, или су је победили.