У савременом руском роману Бетмен Аполо аутор Виктор Пељевин кроз фикцију анализира поредак у ком се човечанство данас ‘затекло’. Скицирајући могући узрочно-последични ланац предатора, моћи и интереса Пељевин у први план истиче људску свест као материјал који се лако обликује, којим се лако манипулише. Обманути и правилно инструирани људи постају сами своји мучитељи и тамничари убеđени да живе како мора, спремни да не виде очигледно. У пику романа главни јунак, филозофски освешћен вампир,  посећује бетмена Апола, императора света, северно-америчког Великог миша, владара свих вампира који живи у мору, на brоду носачу авиона далеко од очију света

„Кроз прозор сам угледао brод. Огроман и црн, крајње једноставног облика… Čим сам најзад дозволио себи да видим brод, у глави ми је нешто пукло као да је у њој експлодирала петарда, и исте секунде одвраћање и страх су прошли. Али у том тренутку сам схватио да бих поред ове џиновске лаđе могао да проживим читав живот, стално је стрељајући погледом – и ниједном је не бих приметио… Постало ми је страшно да гледам црну лаđу. Тако страшно да је у мојој глави нешто попустило, и ја је одједном више нисам видео. Уопште.“ (Бетмен Аполо, В. Пељевин)

Сигурно је и сиромашном острвском рибару, загледаном у пучину и сопствену егзистенцију, неподношљиво страшно да до краја сагледа чему служе и како функционишу интернационалне оффсхоре компаније које неприметно раде свој посао на његовом малом острву. Зато му је лакше да зажмури на једно или оба ока и да с драгим људима пева караоке. Као и свима нама.

Појава невидљивог присуства је тема серије фотографија Хидден коју је Борис Бурић направио током свог резиденционалног боравка у рибарском селу Цаницал на острву Мадеира јануара 2016. године. Сам однос целина које на малом острву функционишу аутономно и паралелно наметнуо се као ‘егзотика’ вредна путописног наратива. Као и главни јунак Пељевиновог романа Борис је слетео на Мадеиру и уместо једноставног праволинијског сазнавања о природи, животу и обичајима становништва пред њим се реалност изломила у више равни спојених оградама које их раздвајају – сиромашна рибарска насеља, оффсхоре компаније, стерилни и празни хотелски комплекси, индустрија.

На Мадеири сиромашни рибари живе тешко у рају. Јер су у туđем рају – рају за туристе, рају за бизнис, фискалном рају! Поједини локалци схватају да се ту не осећају доbrо и они верују да је њихов рај недге друго. У то верује и Ана Маргарида Менезес, локална уметница перформерка која је са Борисом обилазила острво водећи га до његових самих граница – до капија оффсхоре компанија где су их заустављали стражари, заbrањивали им даљи пролаз и brисали фотографије са Борисовог апарата. Тако су неке фотографије нестале а надоместиле су их фотографије ципела заустављених пред оградама, перформативно поливених бензином. Ана Маргарида се често налази у кадровима као коментар или присуство онога што постоји али се не види. Она дискретним гестовима у различитим амбијентима коментарише живот на острву чиме фотографије ове серије одреđује као режирани наративни ток како ће их касније Борис и третирати при излагању и презентацији.

Марија Радош

Борис Бурић роđен је 1981. године, живи и ради у Београду. Високу школу ликовних и примењених уметности струковних студија завршава 2005. године. Фотографијом се бави од 2007. године. Поред личних пројеката сараđивао је и са другим уметницима (Фокус Група, Ивана Ивковић, Лидија Делић, Светлана Раденковић, Јасмина Цибиц, Нина Галић, Ана Маргарида Меназес, Јота Момбаца..) и галеријама (Ремонт, Музеј Савремене Уметности Београда, У10, Културни Центар Београда…). Дугогодишњи је сарадник галерије Ремонт у којој је у децемbrу 2015. и 2016. године имао самосталне изложбе. Учествовао на више групних изложби: „Нешто/Ништа” у Опсерваторијуму у марту 2015. год. „Туđе Хаљине” у новемbrу 2015. год у Арт радионици Лазарети, Дуbrовник. У јануару 2016. учествује на резиденционалном боравку „Мултимадеира” у Португалу где је у сарадњи са уметницом Аном Маргаридом Менезес радио на пројекту „Хидден” који је у феbrуару 2016 год. био представљен у Фунцхалу и Цаниçалу (Мадеира).