U zemlji javorovog lista

Na prvu vanevropsku i prekookeansku turneju krenulo je, 4. oktobra 2007. godine, 25 igrača, sedmoro članova orkestra Folklornog ansambla „Svetozar Marković“ i četiri člana rukovodstva SKC-a, predvođeni direktorkom Nadom Marković. Krajnja destinacija je Kanada, gde je na inicijativu Folklornog društva „Stevan Sinđelić“ iz Kičinera i Srpske pravoslavne eparhije „Sveta Troica“ organizovana serija koncerata po ovoj zemlji.
Puni očekivanja, ali i sa malo treme, očekivali smo prve susrete sa zemljacima koji željno iščekuju da vide igre i čuju muziku za kojima njihova srca žude. Još nestrpljivije smo očekivali prvi nastup. Kako će to ljudi primiti? Šta će misliti o našoj igri, pošto se i sami bave folklorom? Ipak, specifična drugarska atmosfera koja vlada u ansamblu je tremu pretvorila u pozitivnu napetost, jer su svi želeli da se što bolje predstave.
Prvi kontakt sa Kanadom je ostavio dubok utisak na sve. Veličanstvena priroda, specifičan način života, ali, naravno, najdublji utisak ostavili su ljudi, naši domaćini, iseljenici sa rodne grude koji u toj dalekoj zemlji zarađuju svoj hleb. Nastupi su se ređali i bili uspešni, što je bitno za nas, ali nam je, ipak, najbitnija bila radost naših domaćina zato što su preko nas, u tom trenutku, imali živ kontakt sa zemljom koju sanjaju i kojoj svi žele da se vrate. Iz dana u dan, oni su nam predstavljali sve veći podstrek da sve bolje igramo, sviramo, pevamo. Prijalo nam je iznenađenje domaćina koji nisu očekivali, kako samo kažu, „ovako profesionalan ansambl“.
Detalj koji je nama bio pomalo egzotičan bio je žuti školski autobus koji mi imamo prilike da vidimo samo na filmu, a kojim smo se vozili sa nastupa na nastup u oblasti Ontarija.
Inače je vozač velikog autobusa kojim smo putovali u Kvebek, poreklom Irac, prisustvovao nastupima na koje nas je vozio i tvrdio da mu se dopada. Mi smo mislili da je, možda, samo pristojan i to govori iz kurtoazije, ali na poslednjem nastupu, na koji nas nije vozio je bio u publici sa suprugom i time pokazao da mu se dopada dovoljno da nas i preporuči. Ovo je ostalo kao jedan od detalja sa turneje koji će svima ostati urezan u sećanje. Naravno, posle tri nedelje, deset koncerata i posle 6.000 kilometara po Kanadi koliko smo bili na turneji, bilo je previše utisaka da bi mogli da stanu u jedan tekst prilagođen čitanju na internetu, a i nema potrebe navoditi ih sve. Ono što će nama ostati u sećanju jesu predeli, gradovi, ali najviše ljudi, one četiri hiljade koje su došle da nas vide i čuju, a pogotovo naši domaćini od kojih ćemo pobrojati samo neke, koji su učestvovali u neposrednoj organizaciji nastupa, uz poruku da mislimo i pozdravljamo sve naše ljude koji su nas primili, koje smo sreli i upoznali.
U Kičineru to su bili članovi Folklornog društva, koreograf Dragan Čokić, inače naš bivši član koji živi i radi u Kanadi, Ružica Radojičić, Stana Zdralić, Milomir Stojanović, Majk Buzadžija, sveštenik Vasa Pejović i svi članovi Folklornog društva „Stevan Sinđelić“ i Crkveno-školskog odbora.
U Oukvilu Bane Rađen i sveštenik Zlatibor Đurašević, kao i članovi Folklornog društva „Sveti Petar i Pavle.
U Londonu Željko Lojpur i sveštenik Milojko Dimitričić, kao i članovi FD „Sveti Sava“.
U Vianoni Rada Babić i Kolo srpskih sestara SČPDM, u Vindzoru Lala i sveštenik Miroljub Todorović.
U Misisagi Ljubica Pejanović i FD „Oplenac“ i sveštenik Prvoslav Purić, u Hamiltonu Slobodan Petrović, FD „Oplenac“ i sveštenik Lazar Vukojev.
U Kvebeku, frankofonoj Kanadi bili smo u Šerbruku i Montrealu i to zahvaljujući Zlati Karajici, svešteniku Živoradu Subotiću i Marku Karadegliji.
Posle deset koncerata na kojima smo izvodili od osam do deset koreografija, pohvala koje smo dobili, uspeha koji smo napravili, vratili smo se u Kragujevac 27. oktobra, puni utisaka i ponosa. Imamo i na šta da budemo ponosni.
Našim domaćinima iz Kanade poručujemo da ih sve volimo, mislimo na njih i čekamo ih da iduće godine dođu i budunaši gosti.