САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА 25. КОЛО ЕДИЦИЈЕ „ПРВЕНАЦ“
На овогодишњи конкурс за награду Првенац пристигао је мањи број рукописа од уобичајеног просека, међу
којима су, изузев два рукописа кратких прича, сви били рукописи поезије. Жири изражава извесно
незадовољство и квантитетом и квалитетом овогодишње продукције, указујући на потребу за
проналажењем новог, аутентичног израза који би на адекватан начин проговорио о
савременим песничким искуствима и проблемима данашњице. Ипак, међу пристиглим радовима
издвојила су се три рукописа која су својим уметничким дометима и квалитетом одговорила
критеријумима постављеним овим конкурсом.
Збирка поезије Пут ка Дамаску аутора Милоша Белића тематизује стасавање мушкарца
као процес обликован породичним, друштвеним, националним притисцима. Херметичност мотива
рађања и зачећа разграђује идеализоване представе о пореклу. Кроз мотиве сукоба и нације
дечак се гради као субјект одређен наметнутим улогама. Иронијски третирано родољубље
подцртава симбол отаџбине као посесивне мајке која захтева безусловну припадност не
дајући ништа заузврат. Истовремено, дезинтеграција архетипа јунаштва разоткрива крхкост
традиционалних модела мушкости чије ће разоткривање у двадесетипрвом веку бити један од
главних мотива Белићевог певања и највећа вредност рукописа.
Јована Вучковић се, у свом рукопису под називом Одричем се скровишта, надовезује
на, у савременој поезији и даље доминантан, ток исповедне поезије, ослањајући се на лично
искуство као основни простор обликовања лирског гласа. Садашњост лирског субјекта приказана
је као последица различитих искустава из детињства, које истовремено представља златно доба али
и простор који се лако може трансформисати у своју мрачнију верзију. Мотив природе појављује
се унутар урбаног простора, градећи напет однос између спољашњег света и унутрашњих стања
лирског субјекта. Одатле и извире дубока интроспекција која умногоме обликује песнички израз,
док лиричност доминантно одређује тон збирке. Ипак, видна је употреба жаргона који
функционише као контратежа херметичније обликованим сликама, уносећи у ову поезију
неопходни дах свакодневног.
Збирка поезије Зидови кућа ауторке Кристине Кљајић ослања се на проживљено,
обликујући изразито осећајног и преосетљивог лирског субјекта чија се унутрашња динамика
гради управо на страховима као темељним искуствима постојања. Његова нежна природа
стоји насупрот свету обележеном неизбежношћу сукоба, пред којима се субјект показује
истовремено неспремним и трајно изложеним. Страхови притом не функционишу искључиво као
ограничења, већ постају покретачи интроспекције и истраживања сложених међуљудских односа.
Важно и неретко пресудно љубавно искуство обликовано је кроз меланхолични регистар, више
као одјек онога што је некада било него као жива стварност садашњег тренутка. У простору
садашњости управо поезија остаје једино место истинске присутности и могућности
саморазумевања.