Između tri tačke
Teodora Pavlović, Una Mladenović i Mila Stojanović
05. 11. 2024.

Kontakt galerija SKC  i Galerija SKC U 20:00

Izložbu će otvoriti Ana Filipović, istoričarka umetnosti

 

 

IZMEĐU TRI TAČKE

Jedno veče neko reče niko nema ništa preče nego što je dom, trči domu svom. ^[1] 

 

 

 

Teodora, Mila i Una trče od tačke A do tačke B, potom C i u kategoriji „trka na A-B-C metara“, pored faktičkog cilja – što pre stići na odredište – pred sebe postavljaju još jedan, simbolički: dokučiti šta te tačke u njihovom životu znače. Objekat kuće, baš onakav kakvim ga dete crta kada savlada veštinu podražavanja (veliki kvadrat dole, trougao gore) kod triju umetnica se vrlo doslovno rastvara, dekomponuje na osnovne gradivne elemente, puca po sredini, poprečno preseca ne bi li se otkrilo šta to čini kocku iznutra.

Bilo da je skulptura, instalacija, digitalna grafika, crtež, kuća se poistovećuje sa domom pod pretpostavklom da vizuelno najjednostavniji označitelj obezbeđuje jasno polazište za cimanje slike^[2]  apstraktnog pojma. U tom procesu autorkama duhovitost nije nepoznanica: dom po meri gradi se na osnovu odistinskih mera šake budućeg stanara, kuća se pri preseljenju rasteže duž autoputa Kruševac-Beograd (možda se zapravo nikada i ne napušta?) i mimifikuje kroz I post from here crtež enterijera doll house-a. Umesto komunikacije sa nasleđem ženskih prostora, privatne sfere, u istoriji umetnosti namenjene ženama/slikarkama, Mila, Una i Teodora kuću i dom tretiraju kroz prizmu aktuelnog stambenog pitanja. Doduše, ne tako što će se, u skladu sa brojnim umetničkim akcijama XX i XXI veka, useliti u galeriju, već podižući odistinske ekološki održive kuće (Mila), čupajući, u grafičkoj metafori ostavinske rasprave, zidove toliko isprepletane da se ne daju razdvojiti (Teodora) i sprintajući unatraške kroz vreme do uzrasta gde je jedini krov nad glavom o kom se mislilo bio onaj nad glavama lutaka (Una). Izloženi u galerijskim prostorima SKC Kragujevac, ovi radovi još direktnije i razgovetnije progovaraju o stanju identitetske zagubljenosti usled konstantnih selidbi (iz finansijskih, obrazovnih, poslovnih i drugih razloga) i odrastanju kao komplementarnom procesu kome nerešeno stambeno pitanje može biti i katalizator i blokator.

Mlada umetnička scena kod nas sve se češće vraća arhivi, porodičnim fotografijama, portretima, video zapisima i drugoj dokumentaciji, pri čemu motiv doma gotovo samorazumljivo omeđuje teme i prakse proistekle iz ovog povratka. Kod Une, Teodore i Mile toga nema, barem ne eksplicitno. Radovi su destilovani od svih sekundarnih fenomena koje bi pojam doma mogao da/trebalo da implicira; drugim rečima – dom je zbir neimenovanih varijabli, različit za svakoga ko gleda i misli ga. Imenovani su, pak, načini na koje se nad tim nikad do kraja dokučivim domom interveniše. Maltretiranje kuće^[3]  strategija je kojoj Teodora pribegava nakon pokušaja da shvati šta taj prostor za nju znači, gde se tačno nalazi, kakve sve relacije unutar sebe obrazuje i kako zbog tih relacija kasnije trpi. Nemogućnost da se dom misaono i geografski locira nagoni na njegovu deformaciju (čak i devastaciju): ako već ne znam šta je i gde je, onda ću barem kuću u kojoj sam odrasla razvući dokle poželim! Sva dešavanja unutar zidova odslikavaju se na materiju jer ih je drugačije nemoguće artikulisati. Nasuprot tome, Mila se daje u praktičan rad, blatogradi na tromeđi arhitekture, umetničke akcije i ekološkog čina. Uporedo, Surogat i Potencijal kuće učvršćuju ideal kuće kao autoportreta. Lična svojina je, kako ovoj sintagmi i priliči, personalizovana do granice banalnosti (ruka – cigla), dok se osnovna jedinica građe i funkcije stambenog objekta stvara pred našim očima. Una se, pak, ne igra sa kućom, već unutar nje. Maleni nađeni predmeti – skulpture, i crteži upakovanih zgradica kao da u sebi sadrže čitav svet. Oni su detetov referentni sistem pri formulisanju svega što će videti izvana, pa je tako Unina tačka uvek tačka povratka. Teodorine igrarije u kretanju – naći što više načina na koje se može izmeriti rastojanje između dva prebivališta, podići imanje od malih komada svake postojeće teksture doma – kod Une su izolovane. Pomeraj, povratak u sebe, u prošlost završen je pre datog trenutka.

I zaista, ovaj izvrnut, naglavačke okrenut pristup survava se svom težinom na označitelja, ne bi li razumeo označeno. Tako Teodora, Una i Mila, kao u dobro poznatom primeru iz ostave roditeljske retorike, uspevaju u onome što deci nikako ne polazi za rukom: da rasture časovnik kako bi saznale šta je vreme.

 

Ana Filipović, istoričarka umetnosti

 

[1] Stih iz uvodne špice serije Pozorište u kući koju izvodi grupa Sedmorica mladih. Serija je premijerno emitovana 1972. godine i pratila je život jednog domaćinstva – porodice Petrović. [2] Sintagma je pozajmljena (i u prenesenom značenju primenjena) iz naslova studije Pavla Levija Cimanje slike: nesputana analitika (Beograd: FMK, 2019), budući da Levi stilskim i konceptualnim eksperimentom u procesu analize slika čitaoca/publiku podstiče da delu pristupi na nestandardne načine. [3] Autorka likovni tretman svog predmeta prikazivanja označava upravo kao maltretiranje kuće.

 

Teodora Pavlović rođena je 1999. godine u Kruševcu (SRB). Završila je studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti (2018/2024). Trenutno završava interdisciplinarne master studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bavi se proširenim medijskim poljem, koje osim slikarstva uključuje nove likovne medije i dizajn video-igara. Istaknuti projekti i izložbe: filmska škola Kad bi ovi zidovi govorili, 2022.; Electric Wonderland, Radiona.org, 2022.; Bijenale umetnosti ‘ARTiJA“, galerija Mostovi Balkana, Kragujevac, 2022/23.; Crno-bijeli svijet, galerija Putolovac, Zagreb, 2022.; 50. Izložba crteža i skulptura malog formata, galerija Doma Omladine, Beograd. Dobitnica Good vibe nagrade (ArchiShorts, Architecture + Design Film Festival, Winnipeg, Canada) za 2022. godinu.

Una Mladenović rođena je 1999. godine u Nišu. Završila je osnovne i master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, modul Novi likovni mediji. Dobitnica je godišnje nagrade Akademije umetnosti za najbolji rad iz oblasti novih medija i prve međunarodne stipendije za žene za učešće na Electric Wonderland 2024, koju dodeljuje Radiona Zagreb Makerspace. Njen umetnički rad fokusiran je na crtež, dokumentarnu fotografiju i korišćenje pronađenih predmeta, s naglaskom na istraživanje prostora. Učestvovala je na 17 grupnih izložbi i projekata i dve samostalne izložbe. Saradnik je u nastavi na katedri za nove likovne medije AUNS.

Mila Stojanović (1999, Kotor, Crna Gora), trenutno živi i radi u Beogradu. Završila je osnovne studije novih likovnih medija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zimski semestar 2022/23. provela je na Državnoj akademiji umetnosti i dizajna u Štutgartu u klasi Hebe Y. Amin, kao stipendista Erasmus+ programa za studentske razmene. Dobitnica je Godišnje nagrade Departmana likovnih umetnosti za najuspešniji umetnički rad iz umetničke discipline novi likovni mediji na AUNS (2023), kao i nagrade Inkluzivne galerije za pristupačnu digitalnu umetnost (2021). Učestovala je u brojnim projektima, imala je jednu samostalnu izložbu i izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Saradnica je Remont NUA od 2023, a članica Šok ZaDruge od 2021. godine. Od 2023. sarađuje sa Blatologijom, udruženjem za zemljanu arhitekturu i tradicionalnu gradnju.