ДЕМАСКИРАНЈЕ – Андреа Драмићанин
|
||||
|
||||
|
Изложба Демаскирање, ауторке Андрее Драмићанин биће отворена у Галерији СКЦ у уторак, 7. марта 2017. у 20х. Изложбу ће отворити Ксенија Маринковић, историчарка уметности. Публика ће изложбу моћи да погледа до 31. марта 2017. ЗА ЖИВОТ БЕЗ СТИДА У временима у којима је закон подржавао тортуру као облик кажњавања, вршења дискриминације и прогона, настао је велики brој предмета – справа за мучење.
Оне представљају јединствена остварења људског духа и сведоче о могућностима интерпретације деградације и уништења људске јединке (психолошки и физички) од стране другог људског бића у име интереса појединца или организоване већине. Маске срама, осмишљене током средњг века у Шкотској, коришћене су за мучење и понижавање особа осуđених због недоличног понашања. Ове справе, представљале су вид легитимног укидања способности говора у циљу елиминације злоупотребе од стране осуđеног. Конструкција маске онемогућавала је да се отварају уста, гута пљувачка, а гвоздена конструкција остављала је озбиљне повреде и трајне ожиљке на лицу и глави кажњеника. Поред brуталне функције ове су маске имале и прецизно разраđену форму и завидан естетски квалитет. Женске маске имале су нагалшен језик и уши, као симбол за оговарање и прислушкивање. Мушке маске имале су изглед свињске главе или свињски нос. Ускраћивање достојанства и самопоштовања јединки над којом се тортура спроводи, јавност оваквих процеса, наношење психичког и физичког бола јесу елементи садржани у сваком историјском примеру процедуре мучења. Од спаљивања вештица, инквизиције, логора смрти до снимака ликвидације војних заробљеника који су нажалост и данас присутни и свима нама доступни на интернету. Мучење је данас законом заbrањено и представља кршење људских права. Ипак свакодневно је присутно, прикривено у форми различитих облика нечовечног понашања у свакодневном окружењу – мобинг, породично насиље, вршњачко насиље, медијски линч, уврштени су у речник сваке одрасле и не само одрасле особе данас. Маске су приказане на провидним фолијама поступком хемијског среbrења (којим се прави огледало) и постављене тако да слободно лебде у простору. Транспарентност и увећање димензија неки су од начина којима уметница скреће пажњу на значајне компоненте тортуре – сведочење околине и одговорност свих учесника друштва у том процесу. Под којим околностима се brише граница измеđу приљежног обављања дужности (дизајнирања и израде справа за мучење, пројектовања гасних комора, спровоđења законом прописаних злочина нпр.) и уживљавања у улогу мучитеља? Исправног, оног који је на правој страни. На страни јачих, не нужно brојнијих доминатора. Андреа нас поставља у благо нелагодну позицију, тенизија се остварује кроз интегрисаност сабласних приказа са простором којим се крећу посетиоци изложбе. Авети савести и страха монументални су и присутни. Подсећају да се мучење дешава увек пред нашим очима, да смо га свесни и да у њему учествујемо самим тим што знамо да постоји. И чини да се због тога постидимо. Ксенија Маринковић, историчарка уметности
Андреа Драмићанин роđена је 1990. године у Београду.Завршила је Факултет ликовних уметности у Београду (2009-2015), одсек вајарство. Последњи семестар мастер студија завршила је на Éцоле натионале супéриеуре дес беауџ-артс де Парис, као стипендиста Владе Француске (2014-2015).Живи и ради у Београду. Самосталне изложбе: 2016. Анд хоу абоут yоу ? / Кунстпункте / Дизелдорф, Немачка Групне изложбе: Предавања: Награде: Контакт: |
