БОЛИ МЕ ЈЕЗИК
Данило Бурсаћ
09. 12. 2025.
Контакт галерија СКЦ и Галерија СКЦ У 20:00
Изложбу ће отворити Жарко Алексић, уметник
КОРУПЦИЈА КАО ЛОГИКА УМЕТНИЧКОГ ПОЛУ – СВЕТА
Дишан, Данто и Данило
„Можда се он ту бори са нечим апстрактним.“
Уводне напомене
Полу – свет овде није пежоративна етикета за лумпенпролетеријат, већ алузија на Дантов недовршени, потоњи, срушени или недосањани „Уметнички свет“.
Увод
Друг Данило — или боље, мој друг Данило, да избегнемо идеолошке сенке — истраживач је на Факултету ликовних уметности у Београду. У најширем смислу, бави се институционалном критиком Уметничког света, схваћеног онако како га Артур Данто дефинише, као дискурзивно-институционални механизам који омогућава да се нешто уопште препозна као уметничко дело, нужан за успостваљање уметницког дела кроз артикулацију уметничког контекста, легитимизацију интерпретатора, арбитраризацију уметничког канона и селекцију пракси и иделогија које улазе у тај свет. Данило зна да је моћ језика највећа моћ: „Кад видим дрво, могу да кажем дрво. Кад видим сунце, могу да кажем сунце. Моћ говора.“
Данило је, из разлога које не знам, или не смем да знам, изабрао (селектовао) мене да напишем овај текст. Ја сам Жарко Алексић, доцент на истој образовној институцији. Али овај текст није пука анализа његовог рада, нити теоријско уобличавање Данилових поступака. Ово је пре свега демонстрација — перформативни приказ начина функционисања машине Уметничког света. Као демонстрација усисивача, или рецимо, аутоматске пушке.
А како се Данило у свом раду стално поиграва са позицијом Дишана у Савременој уметности, ја сам апроприрао домаћи задатак студенткиње Таисије Филатове (која добија пола хонорара), а која је по мом скромном мишљењу, урадила одличан домаћи задатак о „Немогућем раду“, у којем спаја Дишана и вештачку интелигенцију (ChatGPT) кроз дијалог — у шта Данило спретно покушава да уплете Дишана (ове инсинуације на мрежу нису случајне).
Скица могућности мог немогућег рада
Разлози немогућности реализације уметничког рада – да ли су то економски услови, непостојање потребне технологије, или постојање закона у некој држави су ипак релативни и променљиви. Дакле, могуће је да оно што је данас немогуће ће постати могуће у некој будућности. Ипак, једна ствар која у мом посматрању неће моћи се решити је СМРТ. Ако за овај рад одбијамо трансхуманистичке идеје као реално решење смрти, једино што је заправо и заувек није могуће је бесконачни живот као иста персона или комуникација са човеком који је нестао. Међутим, због такве непознате технологије као што је ChatGPT комуникација са неком генерализованом идејом тог човека ипак постаје могућа. Мој немогући, делимично реализовани рад, је колаборација са Марселом Дишаном. За претходни задатак из предмета Увод у нове медији – објекат реадy-маде, понела сам виљушку са дизајном у форми лопате. Колаборација са Марселом Дишаном би изгледала тако да бих га питала шта он мисли о мом раду из 2025. с обзиром на реферисање његовог рада “Prelude to a Broken Arm” из 1915. Кад би био прави Марсел Дишан добила бих неки одговор ван моје контроле, али зато што је ChatGPT могу да му кажем да да одговор као да Дишану мој рад се баш свиђао и хоће да изложимо наши радови један поред другог. Кад реализован, овај пројекат би могао да прикаже наслеђе промена који је остварио Дишан у уметности и касније интерпретације њега, али и непроменљивост концептуалне уметности. Ево скраћеног диалога апстрактне мене са генерализованом идејом Марсела Дишана:
Duchamp: A fork unsure whether it is a fork or a shovel—very good. You’ve altered its identity, not just its context. But tell me: are you relying too much on the joke? The humor should not be the concept itself.
You: I see it as humor that reveals something. Its uselessness forces a kind of self-awareness. When an object fails at what it was made for, it becomes strangely alive.
Duchamp: Failure is interesting. But remember: a ready-made comments on the viewer as much as the object. They must wonder—did the utensil rise to the level of a tool, or did the shovel shrink down to the size of cutlery? Keep that ambivalence open.
You: Then maybe our works should be shown together, letting the tension speak for itself.
Duchamp: Yes—Readymade Art: Shovel in 110 Years. My shovel liberated from labor, yours liberated from meaning. A fine pair.
You: Side by side, like distant relatives? Duchamp: Or accomplices. Both idle, both refusing purpose. Let the viewers decide what time has changed—if anything at all.
Зашто мајмуни не упиру прстом ?
Поред констатног пресинга који форсира Данило (од српског фудбала једино је гори српски арт), са ипак јасним референцама у радовима, језгровито сажетим и врцавим, испаљује бритке текстуалне рафале — све уперене у нешто апстрактније. Али како уперити прст у објекат који не постоји? Како упрети прсом у Уметнички полу — свет ?
У тексту Why don’t apes point? Томасело објашњава да је показивање прстом претеча језика — жеља да се подели пажња (shared attention) , да се некоме укаже на нешто у свету. Дете показује јер жели да и други виде оно што оно види, дељење искуства (shared experience). Мајмуни, међутим, иако имају богат репертоар гестова, гестикулирају само ради сопствених интереса. Показују руком када желе храну, када нешто траже, зову партнера, дакле гестови служе циљу а не дељеном (shared experience) исксутву. Томаселло казе да шимпанзе и боноби имају индивидуалне циљеве, друствене односе, политицке интеракције, али им недостаје оно сто називамо заједничка намера (shared intentionality), способност стварања заједничког менталног простора, што је домен Уметничког света, према коме је уперен Данилов прст.
Ако је полу – свет дискурзивна, необјективна, аморфна мрежа (пре него скуп ствари које се могу показати), онда Бурсаћев чин „показивања“ не може бити физичко показивање (какав је на пример рад Ai Weiwei – Studija Perspektive), гест према објекту у простору. У Дантовом смислу, полу – свет није „свет“ него институционални фантазам, па га се не може означити гестом. Дакле — „показивање” мора да се пресели из простора у језика. Е сада, можда Данила боли језик због константног плежење уметничком полу – свету. А плезити етимолошки долази од плезир — Добро, није тачно, али признаћете добро звучи.
Креативне Индустија као медиј
Један аспект уметничког полу – света који Данило ређе дира јесте креативна индустрија. А пошто сам добио прилику да нешто напишем, приватизоваћу следећих 1000 карактера за два пројекта која бих радо упутио Фондовима креативних индустрија — па ако прође прође, делимо хонорар по пола. Наиме, желим да пичујем пројекат војно – цивилног ваздухопловства којим би се смањиле цене комерцијалних летова на дугим, туристичким, дестинацијама. Цивилни авиони који превозе путнике и карго могли би да приликом прелетања преко неке територије испусте одредјену количину бомби, ракета, пројектила са прецизним навођењем, или шта је већ потребно за дату локацију и војну операцију. Државе и компаније би могле на слободном тржисту, тендеру, да лицитирају са цифром за бомбародвање која би сигурно била мања од ангажовања војних авиона, а дефанзивна тактика би се огледала у томе што се не би знало, који од многобројих авиона носе смртоносни терет, па би против – ваздушна дејствна била немогућа. Ко би гадјао цивиле? Блинк Блинк. Други пројекат који бих могао да елаборирам, али овде само благи наговештај, аутоматизовани, само-одрживи (self sustainable), самоорагнизовани зелени концетрациони логори. Па ако неко из Министарства Културе, Науке, или из Фондова Креативне Европе види, нека се јави.
За закључак, желео бих да цитирам један Данилов рад у коме он цитира мене.
„Један лик ми је рекао да је COOL убио арт и био је управу.”
Жарко Алексић
Данило Бурсаћ рођен 10.08.1994. у Сомбору, 2020. завршио основне студије на Академији ликовних умјетности у Требињу, 2022. завршио мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду на одсјеку Нови медији, у класи професора Зорана Тодоровића. Тренутно студент докторских академских студија на Факултету ликовних уметности у Београду на одсјеку Нови медији, гдје је и запослен у звању истраживач – приправник. У својој пракси примјењује различите медије и приступе, углавном видео, перформанс и текст. Теме којима се најчешће бави везане су за природу умјетности и онтолошка преиспитивања саме умјетности, дискурса свијета умјетности, али и положаја самог умјетника унутар њега. Добитник је „Награде за израз“ Академије ликовних умјентости Требиње 2018. године и финалиста је награде „Мангелос“ 2024. Излаже активно од 2016. године.