Концерт Ане Ćурчин и бенда ће се одржати у Скцу у петак 10. феbrуара са почетком у 22 часа. Карте по цени од 300 динара су у продаји у Студентском културном центру.

Ана Ćурчин је кантауторка роđена у Багдаду, одрасла у Москви, која живи и ради у Београду. Њена музика је нежна и модна, тиха и мелодична, бучна и ритмична, лелуја кроз индие-роцк и фолк и кокетира са амбијентом и блузом. Ана активно свира од децемbrа 2012. године, наступа соло или са бендом, а њену музику публика је могла да чује у Србији, региону и широм Европе. Учествовала је на престижном Wавес Фестивалу у Бечу, као и на фестивалу МЕНТ у Љубљани. Почетком 2015. године отворила је нову сезону концерата у легендарном Студију 6 Радио Београда и представила публици нови бенд (Горан Антовић, Марко Цветковић и Благоје Недељковић, касније им се прикључује и гитариста Томо Бензон).

У јануару 2016. године Ана Ćурчин објавила је свој први студијски албум под називом “Скетцхес оф Белонгинг“, а прва два сингла, за која су снимљени и видео спотови, су песме „Ремаин Цалм“ и „Ункноун“. Велику пажњу јавности Ана Ćурчин изазвала је сарадњом са традиционалним Ансамблом „Коло“ и песмом „Ластавице, ласто“ која је објављена крајем лета прошле године.

Рецензије:

„Бенд је донео нову димензију Аниној музици и омогућио визуелизацију њених песама у главама пажљивих слушалаца. Беспрекорна али ненаметљива свирка њене групе (…) чини песме још изражајнијим него што већ јесу.“

Срđан Страјнић, Поезика, 2016.

„Ана Ćурчин није ауторка замагљених значења, нити је склона да манипулише својим стиховним порукама. Њена природна снага лежи у непосредности, универзалности осећања и посве неупакованој рањивости.“

Милош Зубац, Поезика, 2016.

‘Скетцхес Оф Белонгинг’ већ сад на почетку године конкурира за једно од најљепших, најслојевитијих глазбених дјела истанчаног осјећаја за естетику, продуховљене сензибилности и ауторске суверености – укратко; за албум године.“ Њен четверочлани бенд пратећи циједио је раскошан и богати звук попут меласе преко позорнице, наравно потпуно подреđен Аниним глазбеним инстинктом, њеним истанчаним осједајем за градацију, кад је сваки тон нова емоција у спектру, кад тај њен пригушено-промукли глас испуњава зрак супстанцом због које некад глазбу држимо магијским својством.

Зоран Стајчић, „Равно до дна“, Хрватска, 2016.