Сви ми: поезија сна
23. 11. 2024.

Контакт галерија СКЦ, 19:00
Поетска представа

 

У коријену концепта је бављење односом свјесног и несвјесног, језичког које се претаче у визуелно и обратно, као и везом између индивидуалног, оног што у личности називамо јединственим, и друштвеног контекста, тј. јединства у ширем смислу.
Тринаест пјесник/ињ/а сценски отјеловљених у исто толико персона: девет политичара, једну „естрадну звезду“, једног представника институционализоване религије и двоје тарот читача, представљају популарне ликове у социополитичкој сфери коју градимо, тј. пјеснички и психолошки – њихове сијенке. Сви су, заједно са публиком, окупљени у оквиру „Конференције за читање
снова из народа“ гдје се публици отварају тарот карте на основу којих пјесник/иња, свако из свог задатог карактера, говори пјесму. Након што се „прочита“ првих једанаест карата, пјесникиње и пјесници, у другом чину, на нових једанаест карата које ће публици додијелити тарот тумачи, одговарају у новом „руху“, ослобођени маски једанаест популарних карактера који
представљају мрачну страну слике наше социополитичкопсихолошке реалности. У овом тренутку преображаја, третира се напетост струјања свјесних представ/љањ/а појединца и друштвене реалности и аутентичног појединачног доживљаја тог свијета, махом подсвјесног, а из ког и спољни проистиче, па се у њега враћа. У другом чину, пјесникиње и пјесници се приближавају публици,
и физички, ослободивши се и слојева костима и персона, поезија заузима простор, скида маске – онима на сцени, али и слушаоцима јер се њихове „карте отварају“, а сви поменути ликови чине живот који нас окружује, улази у нас, али и из нас излази. Политика, религија, медији, „магија“ – у свом негативном дјеловању користе снове и подсвијест за манипулацију, а поезија за откривање
човјека човјеку, и може да окрене све троје поменуто у ту сврху и на тај начин буде субверзивна.

Поезија једина све зна. „Поезија зна!“ је зато и назив перформанса у ком се језик и визуелно преплићу и надопуњују, као што се свако од нас посебно суочава са својим унутрашњим, али и спољашњим свијетом између којих постоји жива и нераскидива веза. Љепота представљања тог односа, љепота у потреби, намјери и реализацији процеса представљања тог односа зарад артикулације човјека, и човјека у свијету, чини ону умјетничку и људску намјеру анализе зарад снажније синтезе свих чионица савремене свакодневнице којој овом приликом пјесникиње и пјесници кроз пјеснички перформанс одају почаст.

(Марија Драгнић)