
Између три тачке
Теодора Павловић, Уна Младеновић и Мила Стојановић
05. 11. 2024.
Контакт галерија СКЦ и Галерија СКЦ У 20:00
Изложбу ће отворити Ана Филиповић, историчарка уметности
ИЗМЕЂУ ТРИ ТАЧКЕ
Једно вече неко рече нико нема ништа прече него што је дом, трчи дому свом. [1]
Теодора, Мила и Уна трче од тачке А до тачке Б, потом Ц и у категорији „трка на А-Б-Ц метара“, поред фактичког циља – што пре стићи на одредиште – пред себе постављају још један, симболички: докучити шта те тачке у њиховом животу значе. Објекат куће, баш онакав каквим га дете црта када савлада вештину подражавања (велики квадрат доле, троугао горе) код трију уметница се врло дословно раствара, декомпонује на основне градивне елементе, пуца по средини, попречно пресеца не би ли се открило шта то чини коцку изнутра.
Било да је скулптура, инсталација, дигитална графика, цртеж, кућа се поистовећује са домом под претпоставклом да визуелно најједноставнији означитељ обезбеђује јасно полазиште за цимање слике[2] апстрактног појма. У том процесу ауторкама духовитост није непознаница: дом по мери гради се на основу одистинских мера шаке будућег станара, кућа се при пресељењу растеже дуж аутопута Крушевац-Београд (можда се заправо никада и не напушта?) и мимификује кроз I post from here цртеж ентеријера долл хоусе-а. Уместо комуникације са наслеђем женских простора, приватне сфере, у историји уметности намењене женама/сликаркама, Мила, Уна и Теодора кућу и дом третирају кроз призму актуелног стамбеног питања. Додуше, не тако што ће се, у складу са бројним уметничким акцијама XX и XXИ века, уселити у галерију, већ подижући одистинске еколошки одрживе куће (Мила), чупајући, у графичкој метафори оставинске расправе, зидове толико испреплетане да се не дају раздвојити (Теодора) и спринтајући унатрашке кроз време до узраста где је једини кров над главом о ком се мислило био онај над главама лутака (Уна). Изложени у галеријским просторима СКЦ Крагујевац, ови радови још директније и разговетније проговарају о стању идентитетске загубљености услед константних селидби (из финансијских, образовних, пословних и других разлога) и одрастању као комплементарном процесу коме нерешено стамбено питање може бити и катализатор и блокатор.
Млада уметничка сцена код нас све се чешће враћа архиви, породичним фотографијама, портретима, видео записима и другој документацији, при чему мотив дома готово саморазумљиво омеђује теме и праксе проистекле из овог повратка. Код Уне, Теодоре и Миле тога нема, барем не експлицитно. Радови су дестиловани од свих секундарних феномена које би појам дома могао да/требало да имплицира; другим речима – дом је збир неименованих варијабли, различит за свакога ко гледа и мисли га. Именовани су, пак, начини на које се над тим никад до краја докучивим домом интервенише. Малтретирање куће[3] стратегија је којој Теодора прибегава након покушаја да схвати шта тај простор за њу значи, где се тачно налази, какве све релације унутар себе образује и како због тих релација касније трпи. Немогућност да се дом мисаоно и географски лоцира нагони на његову деформацију (чак и девастацију): ако већ не знам шта је и где је, онда ћу барем кућу у којој сам одрасла развући докле пожелим! Сва дешавања унутар зидова одсликавају се на материју јер их је другачије немогуће артикулисати. Насупрот томе, Мила се даје у практичан рад, блатогради на тромеђи архитектуре, уметничке акције и еколошког чина. Упоредо, Сурогат и Потенцијал куће учвршћују идеал куће као аутопортрета. Лична својина је, како овој синтагми и приличи, персонализована до границе баналности (рука – цигла), док се основна јединица грађе и функције стамбеног објекта ствара пред нашим очима. Уна се, пак, не игра са кућом, већ унутар ње. Малени нађени предмети – скулптуре, и цртежи упакованих зградица као да у себи садрже читав свет. Они су дететов референтни систем при формулисању свега што ће видети извана, па је тако Унина тачка увек тачка повратка. Теодорине играрије у кретању – наћи што више начина на које се може измерити растојање између два пребивалишта, подићи имање од малих комада сваке постојеће текстуре дома – код Уне су изоловане. Померај, повратак у себе, у прошлост завршен је пре датог тренутка.
И заиста, овај изврнут, наглавачке окренут приступ сурвава се свом тежином на означитеља, не би ли разумео означено. Тако Теодора, Уна и Мила, као у добро познатом примеру из оставе родитељске реторике, успевају у ономе што деци никако не полази за руком: да растуре часовник како би сазнале шта је време.
Ана Филиповић, историчарка уметности
[1] Стих из уводне шпице серије Позориште у кући коју изводи група Седморица младих. Серија је премијерно емитована 1972. године и пратила је живот једног домаћинства – породице Петровић. [2] Синтагма је позајмљена (и у пренесеном значењу примењена) из наслова студије Павла Левија Цимање слике: неспутана аналитика (Београд: ФМК, 2019), будући да Леви стилским и концептуалним експериментом у процесу анализе слика читаоца/публику подстиче да делу приступи на нестандардне начине. [3] Ауторка ликовни третман свог предмета приказивања означава управо као малтретирање куће.
Теодора Павловић рођена је 1999. године у Крушевцу (СРБ). Завршила је студије сликарства на Факултету ликовних уметности (2018/2024). Тренутно завршава интердисциплинарне мастер студије на Универзитету уметности у Београду. Бави се проширеним медијским пољем, које осим сликарства укључује нове ликовне медије и дизајн видео-игара. Истакнути пројекти и изложбе: филмска школа Кад би ови зидови говорили, 2022.; Electric Wonderland, Radiona.org, 2022.; Бијенале уметности ‘АРТиЈА“, галерија Мостови Балкана, Крагујевац, 2022/23.; Црно-бијели свијет, галерија Путоловац, Загреб, 2022.; 50. Изложба цртежа и скулптура малог формата, галерија Дома Омладине, Београд. Добитница Good vibe nagrade (ArchiShorts, Architecture + Design Film Festival, Winnipeg, Canada) за 2022. годину.
Уна Младеновић рођена је 1999. године у Нишу. Завршила је основне и мастер студије на Академији уметности у Новом Саду, модул Нови ликовни медији. Добитница је годишње награде Академије уметности за најбољи рад из области нових медија и прве међународне стипендије за жене за учешће на Елецтриц Wондерланд 2024, коју додељује Радиона Загреб Макерспаце. Њен уметнички рад фокусиран је на цртеж, документарну фотографију и коришћење пронађених предмета, с нагласком на истраживање простора. Учествовала је на 17 групних изложби и пројеката и две самосталне изложбе. Сарадник је у настави на катедри за нове ликовне медије АУНС.
Мила Стојановић (1999, Котор, Црна Гора), тренутно живи и ради у Београду. Завршила је основне студије нових ликовних медија на Академији уметности у Новом Саду. Зимски семестар 2022/23. провела је на Државној академији уметности и дизајна у Штутгарту у класи Hebe Y. Amin, као стипендиста Ерасмус+ програма за студентске размене. Добитница је Годишње награде Департмана ликовних уметности за најуспешнији уметнички рад из уметничке дисциплине нови ликовни медији на АУНС (2023), као и награде Инклузивне галерије за приступачну дигиталну уметност (2021). Учестовала је у бројним пројектима, имала је једну самосталну изложбу и излагала је на више групних изложби у земљи и иностранству. Сарадница је Ремонт НУА од 2023, а чланица Шок ЗаДруге од 2021. године. Од 2023. сарађује са Блатологијом, удружењем за земљану архитектуру и традиционалну градњу.