Зоран Богнар
Бордел Америка
13. 03. 2024.

Контакт галерија СКЦ, 19:00

Разговор са аутором

Нова, тематска књига ангажоване поезије Зорана Богнара у којој су заступљене песме из периода од 1982 – 2017 године… Готово свака генерација на овим просторима је имала улогу сведока и жртве турбулентног времена и великих тема у виду светског или грађанског рата, друштвено-политичких неприлика, економских криза, криминалног амбијента и система и вечитог моралног пада човека, било да говоримо о периоду после 1945, или после 1991. године или о данашњим данима… И увек су се песници, мимо својих препознатљивих поетика, оглашавали и кроз такозвану ангажовану поезију, дајући кроз њу хиперреалну слику са наглашеном критичком нотом тог времена са свим својим пошастима… Оно где видимо разлику између песника педесетих и деведесетих година прошлог века и ових данашњих је, можда, једино то што су прве две генерације имале коме да се обрате. Чини се да тада нису биле поремећене вредности и да је тада, и поред тешког времена, постојао колико-толико здрав амбијент у медијима кроз које се могла послати алармантна порука путем различитих уметности, па тако и помоћу поезије… Данас, у таблоидном времену и времену потпуно поремећених вредности, у којем је привид снажнији од збиље, а протеза важнија од тела, такође има правих истинских песника који својом ангажованом поезијом критикују ововремене пошасти. Један од таквих песника свакако је и Зоран Богнар који кроз своју експресивну, бритку и бескомпромисну поезију, већ неколико деценија у континуитету, шаље своју упозоравајућу поруку, крик, вапај…

Добитник је многих националних књижевних награда од којих издвајамо “Печат вароши сремскокарловачке” (1993), “Матићев шал” (1994), “Стеван Пешић” (1994), “Блажо Шћепановић” (1996), “Раде Драинац” (1999), “Исидора Секулић” (1999), “Србољуб Митић” (2000), “Милутин Ускоковић” (2003), „Слободан Џунић” (2006), „Милан Богдановић” (2009), „Димитрије Митриновић” (2010), Награда Академије „Иво Андрић” (2010), „Кочићево перо” (2013), Награда УЛУПУДС-а (2013), „Миодраг Драганић” (2013), „Златни беочуг” (2013), „Васко Попа” (2013), „Јован Скерлић” (2018), „Иван Фоцхт” (2019), „Растко Петровић” (2020), „Милан Ракић” (2020), „Карађорђева повеља“ (2021), „Троношки родослов“ (2021) и Вукова награда (2023) и више међународних.

Такође, један је од лауреата јубиларне, шездесете, Вукове награде.

Живи и ради у Београду као професионални књижевник. Уредник је у Издавачкој кући „Дерета”. Председник је Фонда „Арс Лонга” за очување лепих уметности.