Trágala perro – отпорност из понора
Горан Јурешa
09. 04. 2024.

КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА И ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00

Изложбу ће отворити Ивона Фрегл, историчар уметности

 

 

Trágala perro  Горана Јуреше

 

Ако гледамо потпуно одрасле људе и запазимо како је крхко наше тело, које, када нестаје, сва снага, животност и мудрост нестају с њим, и како је лако и најслабијем човеку да убије најјачег; видимо да нема разлога зашто би и најјачи човек сматрао да га сопствена снага штити од других. Једнаки су они који могу учинити исте ствари један другом: и они који могу највише наудити, то јест убити, могу да направе један другом исто.

Томас Хобс (Thomas Hobbes), Човек и грађанин

 

 

Субјекат дубоко интимних, аутобиографских радова снажног експресивног визуелног израза које Горан Јуреша представља у оквиру изложбе Trágala, perro је деконструисано или реконструисано тело. У Јурешиним цртежима из 2019. и 2020. године тело је фрагментирано и стилизовано до апстракције, док је на каснијим радовима присутан повратак фигурацији – мушком телу које је углавном изоловано, док се на аутопортретима налази у присуству зеца (симбола страха). Сва тела су провидна, те посматрач може истовремено да види и њихову спољашњост и унутрашњи садржај. Kолажни радови представљају разломљене људске фигуре у различитим акцијама, упућујући на уметникова размишљања о распарчаном телу које је ипак покретно и функционише.

Нужност визуелног исказа унутрашњих осећаја Јуреша уобличава енергичним гестуалним потезима и аналитичким истраживањем емоција или разлога њиховог недостатка. Безнадежне, грубе форме сирове снаге дефинисане најчешће основним бојама: црвеном, жутом, плавом, као и црном на белој позадини, додатно наглашавају јачину и експресивност израза. Субјективна осећања огорченог уметника који посматра данашње друштво резултирају дубоко емотивним уметничким делима. Иако аутобиографски, радови укључују и политичке, социјалне и културне аспекте јер истражују природу страдања друштва и културе усред хаоса бесконачне транзиције.

Јуреша човека кога неуморно изнова црта и слика означава термином мој човек. Мој човек је уметников алтер-его, Агамбенов homo sacer (Giorgio Agamben, Homo Sacer – Sovereign Power and Bare Life, 1995), прогнаник, човек коме је све одузето, кога свако може некажњено да убије, али не сме да буде принесен на жртву (нити да се сам жртвује за виши циљ или идеале) јер му је и то право одузето. За Агамбена, жртвовање је диспозитив (механизам) који профано претвара у сакрално, док је контрадиспозитив жртвовања профанација. Мој човек обитава на ничијој земљи, у процепу између два система, сакралности и профаности, система вредности у ком је одрастао и у комe су многе ствари биле „свете“ и данашњег система вредности у коме више ништа није свето. Ова два система су дијаметрално супротна један другом, те представљају обрнуто пропорционалну бинарну опозицију – што је особа лошија на скали вредности првог система, то се налази на вишим друштвеним позицијама данашњице у којој се цене бескрупулозност, стицање власништва и профита, као и последично успостављање моћи/власништва над другим људима, и обратно – што више квалитета првог система човек поседује, то је ниже на лествици другог. Данашњи систем (корпоративни постнеолиберални капитализам) протерује људе првог система „као псета“. Тиме, мом човеку једино остаје, како га Агамбен назива, „голи живот“,  живот на који не може сам да утиче јер зависи искључиво од воље других, „суверена“, господара живота и смрти. Стање данашњице у односу на његов систем вредности је Агамбеново „ванредно стање“, „логор“ у коме ништа не подлеже законима/етичким нормама, те је у њему све могуће. Мој човек је васпитаван у другачијем систему вредности, тако да у логору нити жели, нити уме да функционише. Он је, за данашње друштво, не само нефункционална и некорисна, већ и субверзивна јединка.

Јасна је уметникова паралела између мог човека и Марсије који се усудио да изазове бога Аполона (суверена) на такмичење у музици (уметности) и због тога завршио жив одран, док је његова кожа обешена на грану као опомена другима, али и као демонстрација моћи богова. Ипак, сваки пут када би се у близини чула музика, Марсијина кожа би заиграла, настављајући свој други живот.

И Агамбен такође говори о идеји „два живота у једном телу“ – управо тај други, алтернативни живот који о(п)стаје после смрти (у овом случају не физичке, већ распарчавања менталног и емотивног тела) истражује и у својим радовима надограђује Горан Јуреша. У овом светлу, морамо да се запитамо шта заправо детерминише смрт Човека – смрт рација или емоција, когнитивна смрт или емотивна смрт? Да ли је човек који не осећа ништа и даље Човек јер је још увек способан да размишља, или постаје не-Човек, као што се човек који не размишља већ само осећа претвара у „животињу“? Промишљање „куда даље“ (које Јуреша дефинише као „отпорност насталу у понору“) и прихватање сопствених емотивних реакција јесу оно што мог човека и даље чини Човеком. Мој човек упркос свему наставља да живи, тачније речено животари тако прогнан, поломљен и погрешно (само)састављен, очајан, док у себи кључа и вришти уз незаустављиво бујање осећаја отпора према дистопијском симулакруму света и друштва у ком се нашао. Мој човек не изазива сажаљење, већ саучесничку емпатију јер артикулише оно сто се многима од нас догађа. Стога, мој човек прераста из личног у колективни алтер-его.

Назив изложбе „Trágala perro“ (Гутај, псето!) потиче од истоимене Гојине (Francisco de Goya) графике из циклуса Los Caprichos. Иако би се на први поглед помислило да је мој човек приказан у Јурешиним радовима то псето које мора све да прогута, француски филозоф Ален Бадију (Alain Badiou) нам пружа другачији поглед на ситуацију. У својом есеју О мрачном слому (1991), Бадију помиње Сартрову (Jean-Paul Sartre) изјаву да је „сваки антикомуниста псето“ (out anticommuniste est un chien!), указујући да се данас у западној цивилизацији сматра управо супротно, да су „сви комунисти псета“; Бадију својим размишљањима дискредитује другу тезу и доказује тачност прве, указујући да су „псета“ сви они који негирају потенцијалне добробити неког будућег „комунизма“, не Стаљиновог, руског типа, већ комунизма као Марксове филозофске идеје идеалног друштва, парадоксално базираног и на вредностима француске буржоаске револуције: слободи, једнакости, братству (liberté, égalité, fraternité). Бадију сматра да су „псета“ сви они којима би такав праведнији поредак штетио, а то су бескрупулозни Агамбенови „суверени“ данашњице.

Мој човек, иако ментално и емотивно поломљен и израњављен и даље функционише у својој фрагментарности. Његови квалитети нису материјални већ етички, морални, филантропски, хуманистички и интелектуални, те настављају да живе чак и после његове смрти. Управо због својих квалитета, мој човек је неуништив.

Trágala, perro.

 

Ивона Фрегл, историчар уметности

 

 

Горан Јуреша

Завршио је основне и магистарске студије на Академији Уметности у Новом Саду. Докторат из уметности одбранио је на истој установи. Запослен је као редовни професор на катедри за графичко инжењерство на Факултет техничких наука у Новом Саду. У значајнија самостална излагања спадају изложбе Сликовна жртва – слике, цртежи и колажи (2006-2014), (кустос Никола Шуица) у Музеју Савремене Уметности Војводине у Новом Саду, као и изложба Слике и цртежи (2004.) у Ликовној Галерији Културног центра Београда. Излагао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. У оквиру београдске галерије Звоно излагао је четири пута самостално. На две последње изложбе које су се одржале у галерији (Idée noires или Анатомија – географија, слике и колажи, и Уточиште изјеша – слике и цртежи.) представио је ликовну идеју коју негује и у садашњем раду.

Путем дубоко интимних, аутобиографских радова аутор наставља да се бави деконструисаним или реконструисаним телом, човеком којем је у данашњем свету једино преостала његова телесност.

Радови уметника налазе се у збирци музеја Савремене уметности Војводине, колекцији Дражовић и многобројним приватним колекцијама. За часопис Нова Мисао написао је десетине текстова који истражују ликовне феномене који се јављају у опусима одабраних актера светске савремене ликовне сцене. Културни центар Војводине „Милош Црњански“ издао је Јурешину књигу Насиље над другим: од историјске слике до савремене уметности (2021.) која се бави узрочно последичном везом друштвеног насиља и бављењем том темом у оквирима савремене уметности.

О његовом раду објављене су две публикације: Сликовна жртва / The Pictorial Offering (Нови Сад: Музеј савремене уметности Војводине, 2014.) и Историја чоколаде / History of Chocolate, (Нови Сад: Бел Арт Галерија / Београд: Звоно Галерија, 2013.). О Јурешином раду писали су еминентни историчари уметности укључујући Ирину Суботић, Јована Деспотовића, Николу Шуицу и Ивону Фрегл.