The New Standards – Изгубљене поетике
Зоран Игњатовић
18. 05. 2019.

Контакт галерија и Галерија СКЦ у 20:00
Изложбу ће отворити Марија Коњикушић, историчарка уметности

 

 

Уметничка пракса Зорана Игњатовића обухвата рад у различитим ликовним техникама, преко слика великих и малих формата, колажа и цртежа, па све до различитих објеката и скулптура. Изазови који су се десили са сваким новим материјалом, или преласком на другу технику, створили су услове за вишедимензионално промишљање, на константну стваралачку игру, померање граница како у самом медијуму тако и у изналажењу нових инспирација кроз разноликост. Нови стандарди – Изгубљене поетике престављају скупину радова насталих током двадесет девет година интезивног посвећеног рада. То су радови који су често стварани независно од неких већ започетих циклуса, радови који су до сад остали не излагани, у атељеу. Они груписани и изложени заједно образују пресек свих вишегодишњих стваралачких  импулса, уметниковог проматрања света и жеље да искомуницира са истим тим светом кроз свој рад, постављајући питања, и желећи да се посматрач кроз гледање рада и сам запита.

 

Занимљиво ми је што изложба носи назив  The New Standards – Изгубљене поетике, да ли си тим називом пожелео да утврдиш неки нови стандард у својој уметности или у уметности генерално; или се односи на нешто треће?
Мислим да свакога ко је креативан у било ком пољу, иритирају  границе… оне у ствари и постоје да би се помериле када постану окови, али је загонетно јесмо ли ми спремни да променимо устаљен начин мишљења и стваралачку “цермонију” претворимо у игру… то је уосталом питање личне слободе …

Одакле идеја да се на овој изложби нађу радови који до сад нису излагани? Да ли је ова изложба ретроспектива или повезивање радова који су остали затурени у атељеу, нису се уклопили у неке досадашње изложбене целине? Колико сам разумела то су радови који су настајали дуги низ година.

Након двадесет девет година интензивног рада потпуно је природно да се изнедри једна скупина радова која нема директну повезаност за неки „циклус“. Није замишљено да изложба буде ретроспекрива већ да покаже оно што (није затурено) је рађено у паралелном свету… И ово што ће бити показано опет је само један део.

Делује ми да ова изложба пружа пресек  твојих  интересовања, како у темама тако и употреби различитих материјала које си користио приликом изградње неког дела. Ту се смењују технике цртежа, колажа, слике, објекти и скулптуре. Одакле толико различитих интересовања…

Једноставно ме привлачи разноликост. Метал, дрво, туш, уљана боја све „мирише“ на свој начин. Разновсност техника и материјала ствара услове за вишедимензионално промишљање, шире се врата перцепције… нови су изазови када пређете са цтрежа на рецимо скулптуру… а све је опет ризомски повезано.

Како долазиш до инспирације за рад? Да ли унапред имаш скицирану  идеју водиљу, или се она мења током самог рада. Да ли те сам одабир технике, или материјала повуче у неочекивано.

Инспирација  је свуда око нас и у нама само ако си довољно присутан да то опазиш… остало произилази из рада… неки пут је материјал иницијал или, идеја тражи одређени материјал итд.

Човечуљак који се појављује као чест моменат на већини радова, ко је он, шта он преставља?

Човек је универзална тема и инспирација уметника свих епоха па тако и на мојим радовима није нико други него ја и ти и сви ми што смо се овде појавили (по ко зна који пут) и путујемо терасама илузије.     

Да ли се као уметник чешће у свом раду постављаш у улогу посматрача, интерпретатора живота или ти је ближа улога критичара. Чини ми се да кокетираш са оба приступа?

Није ми намера да критикујем… само понеки пут поставим питање…

Како би укратко описао своју уметност, шта покушаваш да поручиш? Како желиш да будеш схваћен?

Како ћу бити схваћен?  Искрено, веома ми је важан процес настајања, стварање, то ми је значајније од свих порука и описа. Порука ће се појавити ако треба да се обзнани а препознаће је онај ко уме да одгонета.

Шта нас тачно очекује на овој изложби, који су то радови? Осим што нису већ излагани они свакако нису мање значајни од неких већ излаганих.

У сваком случају ће то бити изненађење и за мене. Нема занимљивијег момента него када слика, скулптура или цртеж напусти атеље и постане артефакт одласком у галерију или неку приватну колекцију, а тада у ствари видимо да ли он (осим за ствараоца) има било какав значај.

 

Марија Коњикушић / Зоран Игњатовић, април 2019.

 

Зоран Игњатовић

Рођен 1961 у Љубљани, Словенија. Дипломирао 1990. год. на Академији ликовних уметности у Сарајеву, одсек сликарство у класи проф. Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а од 1992. год. Излагао је на више од 100 групних изложби (у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Мађарској, Немачкој, Шпанији, Италији, Јапану, Мексику, Америци, Мозамбику, Јужној Африци). До сад је имао 33 самосталне изложбе.

 

www.ignjatoviczoran.weebly.com